Старење против санкања

Док сам се претходне ноћи пела уз брег, паде ми на памет како ће (далеко било) доћи време кад то више нећу моћи да чиним. 

И рекох Огњену: замисли кад остарим, па не будем могла да ходам (ни по равном; и врата знају постати далеко, а камоли капија ил' брег)! Зар ће доћи време кад нећу моћи да се санкам, помислих и готово ме срце заболи.
Ах! Човек ни не зна како је богат и срећан. Не зна какво благо има све док не изгуби... способност да хода (или, још боље, поскакује, трчи), да види или да говори. Човек и не зна како је привилегован што је жив(ахан)!

А зар мора, бако, остарети свако? Хоћу л' (стварно) и ја остарети тако? Па зар томе нема баш никаква лека (неког скровишта, начина да се изврда)?! Зар се то не може санкати довека?

Старост ме се ич не би ни тицала када ми се кришом не би примицала.