Од снижења се неминовно гоји. Али то не полази за руком свима, већ само онима који су најбржи и најпосвећенији (лову на пекарске производе), односно непрестано гледају на сат. Ко пре девојци, тј. пекари недељом после један, сва су пецива његова.
У неким су пекарама, рецимо овој у Сарајевској, тад пецива упола цене. Случајно се десило да наиђем баш у то време. Посну питу с кромпиром ја купујем и иначе (не чекам, док црева крче, да платим тридесет динара мање). Уђем, а оно неки човек нема намеру да стане: и даћете ми ова три (више и нема) кроасана... ова два (таман толико има) пужића... ову једну (једна једина и беше) плетеницу, иии... ове две (погађате, треће није било) паштете... /Ове три тачкице су време које је остављено продавачици да наручено стрпа у папирну кесу и дода је поред гомиле већ напуњених./ И ја могу да идем кући, тобоже се нашали продавачица А онда, ухвативши трен за предах, погледа у ме и насмеши ми се саосећајно и као да погледом рекосмо: какав алавац! Ослоњена о излог стајала је једна позамашна девојка и чекала свој ред (вероватно се узгред у себи молећи да јој штогод преостане). А у углу витрине смешио се, усамљен, канда заборављен, котур моје омиљене пите, у коју сам нетремице зурила, стрепећи: нее, не и њу, имај милости! Као да схвати шта му мислимо (канда је преостало у њему мало срама и стида), човек ми се, осмехнут, обрати: шта ћете ви (ах, врло сте љубазни и увиђавни)? Ја бих питу с кромпиром, рекох, надајући се да у њему иоле обзира и човекољубља има (има толико лиснатог теста да цркне једући, не запиње му и та мала савијачица). А то нећу, утеши ме он и настави да бира (тј. купи ко чума децу све што види ). Срећа ми се осмехнула, помислих ал' замало. Девојка већ чека питу, осмехну ми се продавачица. А и девојка (сестро, неће ти бити ни за зуб, ал' нек ти је пријатно). Осмехнух се и ја, кисело. ОК, довиђења.
Да будем искрена, била сам врло бесна што ми пита измаче. А замишљам како је само тај један котур у празној витрини остао после похода незајажњивог купца. И шта ће с толиким пецивом?! Жена тог дана неће морати да кува? Оставиће гомилу пецива у замрзивач? Потовиће се сви ко прасци? Нико им није рекао да одвише теста није здраво?
Ко рано рани (вероватно је похлепник груну на врата пекаре чим је сат откуцао тринаест часова... Наредних десет минута, кад сам ја приспела, стрпљиво је наручивао све што види) све у пекари граби. Падајуу цеенее... килограми и трбуси расту! Е нека сте дебели!
У неким су пекарама, рецимо овој у Сарајевској, тад пецива упола цене. Случајно се десило да наиђем баш у то време. Посну питу с кромпиром ја купујем и иначе (не чекам, док црева крче, да платим тридесет динара мање). Уђем, а оно неки човек нема намеру да стане: и даћете ми ова три (више и нема) кроасана... ова два (таман толико има) пужића... ову једну (једна једина и беше) плетеницу, иии... ове две (погађате, треће није било) паштете... /Ове три тачкице су време које је остављено продавачици да наручено стрпа у папирну кесу и дода је поред гомиле већ напуњених./ И ја могу да идем кући, тобоже се нашали продавачица А онда, ухвативши трен за предах, погледа у ме и насмеши ми се саосећајно и као да погледом рекосмо: какав алавац! Ослоњена о излог стајала је једна позамашна девојка и чекала свој ред (вероватно се узгред у себи молећи да јој штогод преостане). А у углу витрине смешио се, усамљен, канда заборављен, котур моје омиљене пите, у коју сам нетремице зурила, стрепећи: нее, не и њу, имај милости! Као да схвати шта му мислимо (канда је преостало у њему мало срама и стида), човек ми се, осмехнут, обрати: шта ћете ви (ах, врло сте љубазни и увиђавни)? Ја бих питу с кромпиром, рекох, надајући се да у њему иоле обзира и човекољубља има (има толико лиснатог теста да цркне једући, не запиње му и та мала савијачица). А то нећу, утеши ме он и настави да бира (тј. купи ко чума децу све што види ). Срећа ми се осмехнула, помислих ал' замало. Девојка већ чека питу, осмехну ми се продавачица. А и девојка (сестро, неће ти бити ни за зуб, ал' нек ти је пријатно). Осмехнух се и ја, кисело. ОК, довиђења.
Да будем искрена, била сам врло бесна што ми пита измаче. А замишљам како је само тај један котур у празној витрини остао после похода незајажњивог купца. И шта ће с толиким пецивом?! Жена тог дана неће морати да кува? Оставиће гомилу пецива у замрзивач? Потовиће се сви ко прасци? Нико им није рекао да одвише теста није здраво?
Ко рано рани (вероватно је похлепник груну на врата пекаре чим је сат откуцао тринаест часова... Наредних десет минута, кад сам ја приспела, стрпљиво је наручивао све што види) све у пекари граби. Падајуу цеенее... килограми и трбуси расту! Е нека сте дебели!
Нема коментара:
Постави коментар