Пре неку ноћ (мало је до поноћи било преостало), кад у моју собу бану, братић ми рече: како си слаатка! /У последње време нико ми комплимената више од њега не даје. Како смо се спремали за шетњу по првом снегу, бејах на главу навукла зелену капицу (а од зеленог ја бивам заноснија)./
Намотах журно око врата љубичасти шал, који ме свакако не учини мање слатком, натукох наранџасте чизме, па загазисмо у снег. /Волим кад га с друма не почисте. Шта ћу, кола не возим, а на ногама ми не фале зимске гуме./
Хладноћа нам кидаше образе и леден, ситан снег нас по лицу засипао док смо се, раздрагани, примицали њивама и ливадама. На крају стазе (даље не хтедосмо с хладноћом да се бијемо) застасмо да се усликамо. Мој братић се засмеја: како си мала (према њему, горостасу), ко да си ми ћерка (а не тетка)! /Вала, често се и понашам као да сам ја мала девојчица, а сестрићи и братићи моји заштитници./ Насмејах се и ја, видећи на слици себе као мрвицу покрај Јетија.
Те ноћи нисмо се докопали санки, па смо санкање планирали за наредну ноћ. А шта ћу, рекох, кад ми и ти одрастеш (као неки тинејџери, који су се санкања манули и на таван санке одложили), с ким да се санкам? И замислих, наглас, како и са штапом размичем снег и опрезно газим док вучем уз брдашце санке, на којима ћу се низбрдо спустити.
Преко брда, преко бреега и деебелог снеега јуре неке чудне санке... а на њима баба(девојка) која се опире старењу. Тако ћу једном, кад ме богови принуде, место чамцем да пловим, на санкама, вриштећи од заноса, слетети у Хад.
Намотах журно око врата љубичасти шал, који ме свакако не учини мање слатком, натукох наранџасте чизме, па загазисмо у снег. /Волим кад га с друма не почисте. Шта ћу, кола не возим, а на ногама ми не фале зимске гуме./
Хладноћа нам кидаше образе и леден, ситан снег нас по лицу засипао док смо се, раздрагани, примицали њивама и ливадама. На крају стазе (даље не хтедосмо с хладноћом да се бијемо) застасмо да се усликамо. Мој братић се засмеја: како си мала (према њему, горостасу), ко да си ми ћерка (а не тетка)! /Вала, често се и понашам као да сам ја мала девојчица, а сестрићи и братићи моји заштитници./ Насмејах се и ја, видећи на слици себе као мрвицу покрај Јетија.
Те ноћи нисмо се докопали санки, па смо санкање планирали за наредну ноћ. А шта ћу, рекох, кад ми и ти одрастеш (као неки тинејџери, који су се санкања манули и на таван санке одложили), с ким да се санкам? И замислих, наглас, како и са штапом размичем снег и опрезно газим док вучем уз брдашце санке, на којима ћу се низбрдо спустити.
Преко брда, преко бреега и деебелог снеега јуре неке чудне санке... а на њима баба(девојка) која се опире старењу. Тако ћу једном, кад ме богови принуде, место чамцем да пловим, на санкама, вриштећи од заноса, слетети у Хад.
Нема коментара:
Постави коментар