четвртак, 7. јануар 2016.

И цар је знати рад шта сања момак млад

Читала сам вечерас Маши српску народну бајку (заборавих јој наслов, а мрзи ме сад да палим светло и брљам по полици, тражећи ту антологију; ионако нисам стигла даље од друге стране: сем што је искала објашњење сваке друге речи, Маша није показала нарочиту заинтересованост).
Елем, неки је сиромашни младић нешто лепо уснио, али то није хтео рећи својој мајци (мајка ко мајка: хоће све да зна). Због тога га она отера од куће. Онда га је пут нанео до цара, којему је испричао своју породичну муку. Није слутио да ће и цара  занимати
једино његов сан. Али се није ни побојао, одбио је и владару да саопшти. Кад га овај због таквог опирања власти заточи (у соби до своје кћерке, где би друго -- баш му је наудио; познато је да зидови, сем што имају уши, знају да буду и изузетно танки, те их је лако пробити; али и владари, сем што су често окрутни, знају да буду наивни), Маша не издржа, но, готово изнервирана, упита: што им је толико важно шта је сањао? 
Е, Машо, не знаш како је знатижеља јака, нарочито пред тајнама које се не дају сазнати. А да си читала "Јутутунску народну химну", знала би да, и кад поданици спавају,  стража мора бити јака "јера има сана свакојака". Шта зна цар шта је овоме пало на ум. Прво лепо сања, а онда зачас онај џилит (копље, Машо, копље) место преко бедема шикне цару у срце.

Нема коментара:

Постави коментар