Још данас смо се договорили да на санкање идемо у девет. А он је поранио, дошао пола сата пре. Добро, зачас ћу ја да се опремим: зелени шал, зелена капа, зелене рукавице, наранџасте чизме...
До пута на чију смо снежну стазу рачунали, Огњен је (будући и мушко и млађи) санке носио. Онда смо могли да их вучемо. И то је све што смо могли. Чим на њих седнемо и покушамо да их покренемо, саонице запну о (проклети) асфалт. Слој снега танушан, а испод нема леда, и ето белаја. Баш сам мислила да уграбим бар једну прилику (нисам сигурна да ће снега ове зиме још бити), али џаба.
Одлучисмо да бар мало прошетамо. И тако, шетамо и разговарамо, а саонице за нама, клај-клај. Боже, да нас ко види, рекох, мислио би да смо неки лудаци: људи шетају псе, а ми шетамо санке на узици.
Одлучисмо да бар мало прошетамо. И тако, шетамо и разговарамо, а саонице за нама, клај-клај. Боже, да нас ко види, рекох, мислио би да смо неки лудаци: људи шетају псе, а ми шетамо санке на узици.
Иако се најпре нисам сложила, ипак одосмо на оближње брдо. Огњен је тврдио да је, упркос томе што снега има мало, трава клизава и да ће санке да лете (упс, улагани мало, не каним баш преко Стикса да прелетим). Испоставило се да то није било далеко од истине. Тек што се до по брда успентрасмо, Огњен испусти конопац и санке се безглаво сјурише у равницу. Он се по њих и вратио, па смо се домогли врха брда. Иако смо пре тога утврдили да је неки злуради газда (што другоме јаму копа) у равници подно брда њиву поорао (а није потањирао и земљу уситнио), сместа, и не размисливши, а све клиберећи се властитим пошалицама (на рачун извесне погибије), седосмо и полетесмо.
Још пре успона стрепели смо од тих орачких бразда ко ђаво од крста: ако се овде покопамо, има да нас извлаче у деловима. Зато смо обоје помало кочили, иако ја нисам ни имала увид у развој ситуације (нисам видела у какву пропаст срљам, ништа сем Огњенових леђа). Коначно се извртосмо и Огњен одлете удесно, а ја заврших са санкама у недоличном положају (јесу женског рода, али на ме наскочише, срам да их буде). Добро сам прошла, шикнуле су ме само мало у пету. Надам се да сутра кроз град нећу шепати. Наместисмо их како треба, па седосмо да бар мало у том идиличном окружењу (њиве, ливаде, светла варошице) уживамо. Идиличност је додуше прилично реметио непрестани лавеж два досадна мала пса у крајњем дворишту. Јесам ли ти рекао, рече Огњен самозадовољно, како добро иде, УБИЈА. Да, исцерих се, убија... буквално (не само жаргонски). Огњен се зацерека.
А потом, кад пођосмо кући, рече: напиши о овоме причу (ал' се навадио)... Како сам се жртвово... скочио, да не улетимо у орање. Јеси, жртвовао се - набацио санке на моје ноге, да ме обогаље! Он се и на то насмеја. Ајд, написаћу, рекох. И додадох, тобоже се ругајући себи: почела сам да пишем приче по наруџбини (а динара од тог не зарађујем). Кад скретосмо на пут веће важности, Огњен се оклизну и паде (неће ми опростити што то помињем; а ко да је то нешто: небројено пута у животу човек падне и устане, што фигуративно, што метафорички). И тек што се од смеха опорави, оклизну се наново. Пази, упозорих га, ако се оклизнеш још једном, мораћу о томе да пишем (а он зна да ја и иначе, кад ме списатељски занос обузме, нисам нарочито дискретна). Услов није испунио, али како ја прсте да зауздам: то брбљиво да бог сачува!
И тако, још једном се испоставило да никад два добра заједно: где је пута са нагибом, мањка снега; где је снега, опасност вреба испод брега!
И тако, још једном се испоставило да никад два добра заједно: где је пута са нагибом, мањка снега; где је снега, опасност вреба испод брега!
Нема коментара:
Постави коментар