Вратиши се са санкања, утврдих да пред улазним вратима стоји (и смрзава се) само једна татина папуча. Тата, где ти је папуча, довикнух (као да тата зна шта се, под окриљем мрака и мраза, збива на тераси и ко да не могу да претпоставим ко је одговоран за изненадни нестанак).
Не знам, сад је била, успаничи се он. Е па, више је нема. Процуњах мало двориштем, рачунајући да ју је Хуч здипио. Али се испоставило да је Хуч већ неколико дана везан. Дакле, није он.
Погледах лево, погледах десно: од папуче ни гласа (мада, морам признати, и беше некако ћутљива) ни трага. Сад би требало завирити у јазбину крадљивца. Али најпре треба лопова идентификовати, како бисмо знали где му је јазбина.
Погледах лево, погледах десно: од папуче ни гласа (мада, морам признати, и беше некако ћутљива) ни трага. Сад би требало завирити у јазбину крадљивца. Али најпре треба лопова идентификовати, како бисмо знали где му је јазбина.
Најсумњивији је онај мали Жика, чупавац што станује прекопута, а воли да нас посећује. Канда воли и добро да се обује. Жико, слаба ти зимус од тога вајда; дрпи неке вунене чарапе, па да те види бог. А буди добар па врати (неоглодану) леву папучу оца мог.
Нема коментара:
Постави коментар