Сви се већ неколико дана пре празника бејаху узвртели. Једни обезглављено јуре за месом, алкохолом, грицкалицама... Други за хаљинама, огрлицама, црвеним вешом...
/Без тог веша ваљда није паметно ни улазити у нову годину. О њему брује све новине. Обавезно у новогодишњој ноћи обуците црвени веш. Црвени веш у излозима, на све стране, на сваком ћошку... Жене су се поломиле трагајући за најбољом чипком или најповољнијим ценама. Ко да ће само у новогодишњоj ноћи да се је.., шапнух другарици, док смо сведочиле овој празничној помами, па се насмејасмо./
Добро, ајде, обукла сам и ја (не што верујем у симболику, но што волим све одевне предмете да ускладим, а дошло ми да радост испољим црвеном и зеленом). Обукла сам, и ништа. Шта, нужно је имати и момка на располагању? Е, то ми нико није рекао./
Жене ваљда данима џеџе по козметичким салонима: изливају нокте, малтеришу лица, чупају длаке (сем са језика, тамо их углавном не поседују)... Спазих у пролазу: тинејџери седе у фризерском салону, ред ко пред пореском управом кад припрете високом каматом. Сви да буду свеже подшишани на журци.
Један клинац, не знам ни је ли му више од шеснаест лета, сав смушен, тражи постељину за брачни кревет. /Опа, изгледа да су мама и тата отпутовали на Златибор./ Нема, каже продавачица. А немате ни оно...? Како рукама објасни, ваљда је мислио на шаршаф с ластишем. Мали, шта си сад запео с новом постељином, где гори, је л' ти стала крава на ногу (или решила да легне...)? Канда је наумио да ноћас баш неко девојче обрлати. Вала, није му за то цена мала. Мораће неке две хиљадарке да извади из касе. Дечко, ако у овој провинцији каниш да нађеш свилену постељину, бојим се да нећеш омастити брке. Уосталом, зар ниси чуо да од пробирача (извољеваш ли и ово и оно) нема... вајде?
И тако, сви се дотерују: облаче у свилу и кадифу, зачешљавају сваку длаку, шминкају се, парфемишу... А ја, само мислим како да окончам обавезе, обучем пиџаму, ушушкам се у кревету, мало куцкам текстове, па да заспим, ако бог да. Страх ме само да ми Нова година, кад ме спази, овакву немарну, не залупи пред носом врата.
/Без тог веша ваљда није паметно ни улазити у нову годину. О њему брује све новине. Обавезно у новогодишњој ноћи обуците црвени веш. Црвени веш у излозима, на све стране, на сваком ћошку... Жене су се поломиле трагајући за најбољом чипком или најповољнијим ценама. Ко да ће само у новогодишњоj ноћи да се је.., шапнух другарици, док смо сведочиле овој празничној помами, па се насмејасмо./
Добро, ајде, обукла сам и ја (не што верујем у симболику, но што волим све одевне предмете да ускладим, а дошло ми да радост испољим црвеном и зеленом). Обукла сам, и ништа. Шта, нужно је имати и момка на располагању? Е, то ми нико није рекао./
Жене ваљда данима џеџе по козметичким салонима: изливају нокте, малтеришу лица, чупају длаке (сем са језика, тамо их углавном не поседују)... Спазих у пролазу: тинејџери седе у фризерском салону, ред ко пред пореском управом кад припрете високом каматом. Сви да буду свеже подшишани на журци.
Један клинац, не знам ни је ли му више од шеснаест лета, сав смушен, тражи постељину за брачни кревет. /Опа, изгледа да су мама и тата отпутовали на Златибор./ Нема, каже продавачица. А немате ни оно...? Како рукама објасни, ваљда је мислио на шаршаф с ластишем. Мали, шта си сад запео с новом постељином, где гори, је л' ти стала крава на ногу (или решила да легне...)? Канда је наумио да ноћас баш неко девојче обрлати. Вала, није му за то цена мала. Мораће неке две хиљадарке да извади из касе. Дечко, ако у овој провинцији каниш да нађеш свилену постељину, бојим се да нећеш омастити брке. Уосталом, зар ниси чуо да од пробирача (извољеваш ли и ово и оно) нема... вајде?
И тако, сви се дотерују: облаче у свилу и кадифу, зачешљавају сваку длаку, шминкају се, парфемишу... А ја, само мислим како да окончам обавезе, обучем пиџаму, ушушкам се у кревету, мало куцкам текстове, па да заспим, ако бог да. Страх ме само да ми Нова година, кад ме спази, овакву немарну, не залупи пред носом врата.
Нема коментара:
Постави коментар