Пре неких месец дана, кад је наш сестрић славио пунолетство, моја сестра је изгледа, силазећи низ степенице (у ципелама с дванаест центиметара штикле, одокативно ценим), малчице уганула ногу. Поменувши то вечерас, јер је нога још увек боли, пож(ш)али се (на свој рачун): стигле ме године (с којима, биће, неспретност стиже руку под руку)!
Како си то смела да дозволиш?! Оне се примакну на прстима, неосетно, и кад их спазиш, кад те такну по рамену, праве се како ти неће ништа. Све сте као ортаци, нико бољи, изгледаш младолико, нико ти не би дао те године (што ти се крију за леђима и у стопу те прате)...
Ти стојиш пред огледалом, а оне ти вире за раменом и све се с тобом, тобоже диве: како си лепа, како си млада... А онда наједном, кад се уопште не надаш, кад ти попусти пажња, кад заборавиш да будеш опрезна, намакну ти мрежу (тако чврсто, да не можеш ни да се праћакнеш као сом).
Ти стојиш пред огледалом, а оне ти вире за раменом и све се с тобом, тобоже диве: како си лепа, како си млада... А онда наједном, кад се уопште не надаш, кад ти попусти пажња, кад заборавиш да будеш опрезна, намакну ти мрежу (тако чврсто, да не можеш ни да се праћакнеш као сом).
Требало је да потрчиш колико те ноге (чак и угануле) носе.
Нема коментара:
Постави коментар