Чим смо стигли у тржни центар, Маша навали да ме сугестивно цима за руку: ајмо у Дексико, ајмо у Дексико... Ипак, пре тога обиђосмо Тако и Њујоркер, а онда, док остатак фамилије оде да пазари у Роди, нас две се посветисмо разгледању играчака. Јеси понела паре, упита Маша проучавајући играчке на првој полици. Нисам, кажем; само ти бирај, тата ће платити.
Колико ово кошта, упита Маша. Хммм... око три црвене. А ово? Две црвене, наставих да преводим на сликовни језик, који је Маши разумљивији (онолике цифре ништа јој не значе). Је ли то скупо, упита она. Паа, није да није (и како коме - зависи од дубине џепа, ал' збунила бих је тим "кројачким" појмовима). Колико је ово? Чек' да видим, посагнух се: две црвене и још пола црвене. У, боже сачувај (сконтала Маша да су играчке поскупе). А ово? Једна црвена. Како све црвене, промрмља Маша, као за себе. (Па шта ћемо кад је то једна од највреднијих динарских новчаница, а не вреди пет пара - зачас се потроши.) А колико ово кошта? Једна црвена. Ја ко Румунке у она, не тако давна колико несрећна, времена кад су ради трговине посећивале нашу земљу, па и варошицу: једна чрвена, две чрвене... Маша (као и многа друга деца) и нема нешто за чим истински жуди: имаш ли готово све, немаш жеља (а то није добро) и ни у чему посебно не уживаш. Највише смо се задржале крај неких пластелина, што и није лош избор - може да се машта и креира.
Кад спазих дечји зелени шортс, само што ми бале не кренуше. Док сам га опипавала и процењивала, Маша нервозно и љутито довикну: ти само гледаш одећу, дођи овамо (до наредне полице)!
На крају је купила шортс и мајицу. Морала сам да је преварим, не би ли наново ушла у радњу да проба. Машо, дођи само нешто да видиш. Јел' одећа, упита она, спремна да бежи ка излазу (пре но што је принудимо да нешто навлачи на врат и на ноге). Ма нее, слагах и не трепнух, а кад већ пред мајку бану, Маша је била у клопци... па у шортсу... па у мајици...
А онда смо могле мирно кући - татин новчаник није био спреман да поднесе посету још једној радњи.
Колико ово кошта, упита Маша. Хммм... око три црвене. А ово? Две црвене, наставих да преводим на сликовни језик, који је Маши разумљивији (онолике цифре ништа јој не значе). Је ли то скупо, упита она. Паа, није да није (и како коме - зависи од дубине џепа, ал' збунила бих је тим "кројачким" појмовима). Колико је ово? Чек' да видим, посагнух се: две црвене и још пола црвене. У, боже сачувај (сконтала Маша да су играчке поскупе). А ово? Једна црвена. Како све црвене, промрмља Маша, као за себе. (Па шта ћемо кад је то једна од највреднијих динарских новчаница, а не вреди пет пара - зачас се потроши.) А колико ово кошта? Једна црвена. Ја ко Румунке у она, не тако давна колико несрећна, времена кад су ради трговине посећивале нашу земљу, па и варошицу: једна чрвена, две чрвене... Маша (као и многа друга деца) и нема нешто за чим истински жуди: имаш ли готово све, немаш жеља (а то није добро) и ни у чему посебно не уживаш. Највише смо се задржале крај неких пластелина, што и није лош избор - може да се машта и креира.
Кад спазих дечји зелени шортс, само што ми бале не кренуше. Док сам га опипавала и процењивала, Маша нервозно и љутито довикну: ти само гледаш одећу, дођи овамо (до наредне полице)!
На крају је купила шортс и мајицу. Морала сам да је преварим, не би ли наново ушла у радњу да проба. Машо, дођи само нешто да видиш. Јел' одећа, упита она, спремна да бежи ка излазу (пре но што је принудимо да нешто навлачи на врат и на ноге). Ма нее, слагах и не трепнух, а кад већ пред мајку бану, Маша је била у клопци... па у шортсу... па у мајици...
А онда смо могле мирно кући - татин новчаник није био спреман да поднесе посету још једној радњи.
Нема коментара:
Постави коментар