Пре неко вече, док смо шетале кроз ноћ, Маја нам, кроз осмех, помену како је на Фејсбуку прочитала: у свакој генерацији постоји тетка која се никад није удавала (дискриминација, ако мене неко пита, кад се у другачијег, из ма ког разлога, прстом упире); бојим се да та тетка не будем ја.
Их, ала је фора, осмехнух се кисело (мислим, симпатично је због те бојазни млађе генерације, али некако понижавајуће за тетке којима је већ прикачена етикета "није више ни за шта", да не будем вулгарна). /Шта знају други о мом избору; не волим да будем смештана у ма коју категорију, нисам једна од многих сличних, нисам ја тетка као све друге тетке (с наводницима или без њих), нити ми је та одредница "никад се није удавала" кључна, али то је, изгледа, оно што другима најпре "пада у очи" - немам бурму, треба да погнем главу./
Прексиноћ ми рече да би волела да је као ја (псст, немој да те неко старији чује). Их, у чему би то неко требало на мене да се угледа? Паа, имаш посебан стил, носила си неке ствари кад нико други то овде није носио... /Их, па и ти можеш то, свако може, и треба, да има свој стил (и смелости да му се посвети).../ Али шта је све што јесам наспрам оног што нисам (се никада удавала)?!
Хм... изгледа да је неминовно да брачни статус буде прва асоцијација коју морам поднети. Ето како ће мене памтити. На страну све (и јединствен стил, и разноразно креативно умеће, списатељски дар...), моји сестрићи хвалиће се мноме као ретком зверком: ја имам тетку која никада удавала се ниијее (то ми звучи као да је читав живот провела залуд чекајући младожењу, а како је ниједан није хтео, живот јој нема баш никаквог смисла и отуда заслужује дубоко сажаљење)...
Нису све тетке које се нису удавале исте. Можда би требало обратити пажњу и на тетку која никад (досад... будућност је још отворена, ма колико покушавали да ми на њу право одузму) није ни хтела да се уда, не бојећи се што ће на породичном стаблу заузети јалову, суву грану.
Их, ала је фора, осмехнух се кисело (мислим, симпатично је због те бојазни млађе генерације, али некако понижавајуће за тетке којима је већ прикачена етикета "није више ни за шта", да не будем вулгарна). /Шта знају други о мом избору; не волим да будем смештана у ма коју категорију, нисам једна од многих сличних, нисам ја тетка као све друге тетке (с наводницима или без њих), нити ми је та одредница "никад се није удавала" кључна, али то је, изгледа, оно што другима најпре "пада у очи" - немам бурму, треба да погнем главу./
Прексиноћ ми рече да би волела да је као ја (псст, немој да те неко старији чује). Их, у чему би то неко требало на мене да се угледа? Паа, имаш посебан стил, носила си неке ствари кад нико други то овде није носио... /Их, па и ти можеш то, свако може, и треба, да има свој стил (и смелости да му се посвети).../ Али шта је све што јесам наспрам оног што нисам (се никада удавала)?!
Хм... изгледа да је неминовно да брачни статус буде прва асоцијација коју морам поднети. Ето како ће мене памтити. На страну све (и јединствен стил, и разноразно креативно умеће, списатељски дар...), моји сестрићи хвалиће се мноме као ретком зверком: ја имам тетку која никада удавала се ниијее (то ми звучи као да је читав живот провела залуд чекајући младожењу, а како је ниједан није хтео, живот јој нема баш никаквог смисла и отуда заслужује дубоко сажаљење)...
Нису све тетке које се нису удавале исте. Можда би требало обратити пажњу и на тетку која никад (досад... будућност је још отворена, ма колико покушавали да ми на њу право одузму) није ни хтела да се уда, не бојећи се што ће на породичном стаблу заузети јалову, суву грану.
Нема коментара:
Постави коментар