четвртак, 16. јул 2015.

Слон и срећа

Вратила ми се сестричина с мора. И каже ми данас телефоном: знаш шта сам теби купила? Штаа, питам. Слона. Слонаа (само ми је још он фалио, где сад да га сместим, чиме да га храним, да ли ће на комшије да кидише, шта ако пожели да уђе у радњу с порцеланом...)? За срећу, објашњава ми она (ааа, стакленог слона!), за породицу (дакле једног слона, тј. срећу коју ми тај сурлаш прибави, делимо на три дела... па коме кљове,  а коме сурла).
И Маши сам купила слона, додаде, само већег. Зашто је њен већи, заштоо? (Често реагујем као дете - а знам да није увек више среће тамо где је веће). Па и мој је мали, покуша Миа да ме умири (јадне моје сестричине, којима је место тете запало још једно дете).
Које је боје тај мој слон, упитах. Зеленкаст, рече она (а какав би био). Ааа, кликнух од задовољства. Шалим се, рекох (да ми се сестричина не секира), нема везе што је мали (мазићу га и пазићу га, држаћу га ко мало воде на длану).
Мада, да бих достигла срећу која ми недостаје, ни афрички слон не би залегао
(ако је по оној народној: колико пара - толико музике, купите ми слона од шест-седам тона).

Нема коментара:

Постави коментар