Дан је, зачудо, прилично лепо почео. Јесте да је било вруће, али бејах осмехнута у јутарњем аутобусу. Чак и кад једна познаница седе крај мене.
Ал' мало по мало, дођосмо до алергија (њених, а и ја сам алергична на приче о болестима)... на прашину, паучину, постељину, пензионере, масне колаче, питај бога шта све... па, сасвим логично, пређосмо на апаурине, кафетине, пеницилине и отрове ине. Пати жена и од мигрена (саосећам заиста, годинама сам гледала мајку с марамом око главе, у пакленим мукама, а и сад имам другарицу која се с тим пати).
Као шлаг на торту - менопауза (ах, маните ме жене; кад престану да причају о менструацији, почну о менопаузи; просто обожавам кад ми жене говоре о својим месечним циклусима, секретима, порођајима, побачајима...) и симптоми исте (изненадна врелина - ових дана је цела Србија у менопаузи). Ахм, само сам, саосећајно тобоже, тек колико учтивост захтева, мрдала уснама, тачније развлачила их у једва видан осмејак, и климуцкала главом, једва чујући (а без намере да пажљиво пратим) о каквој муци збори. Гинеколози, офталмолози, дерматолози (у глави ми се завртело, замало да свратим у Клинички центар)...
Аман, човече, имај срца, додај гас, ВОЗИ, немој да ти издахнем до Београда. А шофер све клај-клај, њему се не жури.
У повратку поседех мало под једним дрветом с другарицом, која беше изашла с посла на паузу, скупа с цигаретом (чији ме дим спопадао и присиљавао да рукама млатарам ко ветрењача), шољом кафе и дискус хернијом (мислим, саосећам, али... не могу више (туђе) боли да поднесем). Ведра жена, насмејана, али укљештили се пршљенови, или искочили из зглоба (ко време у Хамлету)... па, ваљда, кога тишти - онај вришти.
Старости, молим те, заобиђи ме (ил' дај да те одболујем ћутке)!
Ал' мало по мало, дођосмо до алергија (њених, а и ја сам алергична на приче о болестима)... на прашину, паучину, постељину, пензионере, масне колаче, питај бога шта све... па, сасвим логично, пређосмо на апаурине, кафетине, пеницилине и отрове ине. Пати жена и од мигрена (саосећам заиста, годинама сам гледала мајку с марамом око главе, у пакленим мукама, а и сад имам другарицу која се с тим пати).
Као шлаг на торту - менопауза (ах, маните ме жене; кад престану да причају о менструацији, почну о менопаузи; просто обожавам кад ми жене говоре о својим месечним циклусима, секретима, порођајима, побачајима...) и симптоми исте (изненадна врелина - ових дана је цела Србија у менопаузи). Ахм, само сам, саосећајно тобоже, тек колико учтивост захтева, мрдала уснама, тачније развлачила их у једва видан осмејак, и климуцкала главом, једва чујући (а без намере да пажљиво пратим) о каквој муци збори. Гинеколози, офталмолози, дерматолози (у глави ми се завртело, замало да свратим у Клинички центар)...
Аман, човече, имај срца, додај гас, ВОЗИ, немој да ти издахнем до Београда. А шофер све клај-клај, њему се не жури.
У повратку поседех мало под једним дрветом с другарицом, која беше изашла с посла на паузу, скупа с цигаретом (чији ме дим спопадао и присиљавао да рукама млатарам ко ветрењача), шољом кафе и дискус хернијом (мислим, саосећам, али... не могу више (туђе) боли да поднесем). Ведра жена, насмејана, али укљештили се пршљенови, или искочили из зглоба (ко време у Хамлету)... па, ваљда, кога тишти - онај вришти.
Старости, молим те, заобиђи ме (ил' дај да те одболујем ћутке)!
Нема коментара:
Постави коментар