Имамо ми у дну негдашњег воћњака (где годинама потом беше ледина, а тек однедавно башта), неке шљиве, старице (никле ко зна кад). Нит их ко водом залива нит их ко (пестицидима) полива (хвала богу; тај би најпре морао са мном да се обрачуна).
И сваког се лета неизмерно обрадујемо раницама, које волимо да једемо још док су тврде, јер тад су укусније. Пре неки дан поведох и Игњата до дрвета, да и он ужива у том чину брања. /Није ужитак исти кад ти неко донесе шљиве на сто и кад их ти сам прво осмотриш и чежњиво гледаш на грани, а онда се протегнеш, примакнеш коју грану, па редом скидаш плодове и сладиш се на лицу места, тј. испод стабла./
Игњат се пропиње на прсте, пружа увис руке и нестрпљиво кмекеће (временом научите да разумете невербалне захтеве младунчади: хоће човек да једе, и хоће то одмах). Чекаај, не смеш ти сам да једеш (прогутаће коску). Примакох му шљиву устима, да одгризе вршак, а да коска остане у мојим рукама, и тако му давах да оглође свуд уоколо. Кад му следећи пут примакох шљиву, он зину и загризе из све снаге... и шљиву и мој палац, што на плоду имаше функцију граничника. Аааааа, јеси полудео (не ваља месо да комбинујеш с воћем)?! Он се запањи и бризну у плач, уплашен мојом дреком. Ама, сестрићу, умало да ме обогаљиш (није лепо, гризеш руку која те храни), морадох хитро да реагујем.
Наредног дана деда му је у чанчић насецкао шљива, па је могао да једе без бојазни од дављења и без надзорника (најслађе је њему кад се сам служи). И потврдило се да човек (поготово ако је дете) тешко може остати умерен бред обиљем хране која му годи: трпа у она усташца шаком, ко у машиницу за млевење, трпа, мумла (од задовољства) и меље (док се не задави, па пљуне) оним оштрим зубићима (што су особита претња теткиним прстима).
И сваког се лета неизмерно обрадујемо раницама, које волимо да једемо још док су тврде, јер тад су укусније. Пре неки дан поведох и Игњата до дрвета, да и он ужива у том чину брања. /Није ужитак исти кад ти неко донесе шљиве на сто и кад их ти сам прво осмотриш и чежњиво гледаш на грани, а онда се протегнеш, примакнеш коју грану, па редом скидаш плодове и сладиш се на лицу места, тј. испод стабла./
Игњат се пропиње на прсте, пружа увис руке и нестрпљиво кмекеће (временом научите да разумете невербалне захтеве младунчади: хоће човек да једе, и хоће то одмах). Чекаај, не смеш ти сам да једеш (прогутаће коску). Примакох му шљиву устима, да одгризе вршак, а да коска остане у мојим рукама, и тако му давах да оглође свуд уоколо. Кад му следећи пут примакох шљиву, он зину и загризе из све снаге... и шљиву и мој палац, што на плоду имаше функцију граничника. Аааааа, јеси полудео (не ваља месо да комбинујеш с воћем)?! Он се запањи и бризну у плач, уплашен мојом дреком. Ама, сестрићу, умало да ме обогаљиш (није лепо, гризеш руку која те храни), морадох хитро да реагујем.
Наредног дана деда му је у чанчић насецкао шљива, па је могао да једе без бојазни од дављења и без надзорника (најслађе је њему кад се сам служи). И потврдило се да човек (поготово ако је дете) тешко може остати умерен бред обиљем хране која му годи: трпа у она усташца шаком, ко у машиницу за млевење, трпа, мумла (од задовољства) и меље (док се не задави, па пљуне) оним оштрим зубићима (што су особита претња теткиним прстима).
Нема коментара:
Постави коментар