Intima na izvol'te

Gle, poturi mi sestra (ne mogu da tvrdim, ali ni da poreknem da je bila ushićena) pod nos mobilni i neki snimak na Fejsu ili Instagramu, kako se beba pomera. 

Jedva razaznah nečiju stomačinu preko celog ekrana. Bebino praćakanje nisam se ni trudila da uočim. (I kad su mi sestre bile trudne, pa sam iz blizine pomno motrila, često mi je to promicalo. Uostalom, kako mi ovaj stomak nije ni u kakvom srodstvu, zanimao me ko i lanjski sneg.) Znam žene koje u trans padaju zbog ma čije bebe, i još nerođene. (Trudna si? Jaoo, diivnoo! Debelice!) I one još dosadnije što, kao opčinjene, opipavaju trudničke stomake. Iskreno, mene takvi prizori nimalo ne dotiču. (Naprotiv, od tog "kurtoaznog" tepanja bremenitim ženama meni se uvek malo bljucka. Rodiće dete, pa šta: ni prva ni poslednja! I krmača oprasi prasiće, i krava se oteli, nije to neki jedinstven dar, a ne zahteva ni neko naročito zalaganje.) 
Ne ložim se na tuđe bebe (ne kažem da mi neke ne budu šarmantne i privržene, čak i kad ne pokušavam da ih osvojim) ni kad im pupčanu vrpcu odseku, a kamoli dok po plodovoj vodi noge brčkaju.
Samo se glasno prenerazih zbog potrebe žena da i takve intimne momente dele sa svakim voljnim da klikne na video. Sem toga, ženo, misliš li da ćeš princa roditi?! Sve  i da hoćeš, i on će ti nuždu vršiti u pelene. Čak i da pritom ima krunu na glavi, ne izgleda ništa dostojanstvenije od druge dece što stenju i kolutaju očima. Dete ko dete! A svaka misli da je njeno najbolje, najlepše i najpametnije! (Stotine slika koje dnevno na društvene mreže izbacuju treba to i drugima da dokažu.)
I koga to uopšte zanima, batrganje fetusa u tuđem trbuhu? (Lažem, znam neke koji to, još kako, rado gledaju: tuđe fetuse, novorođenčad, musavu dečurliju, predškolce, školarce, tinejdžere...) Treba li mi bezdetni da isturamo pred javnost EKG i snimke žučne kese, kamena u bubregu (pu-pu, daleko bilo), ključne kosti, šestice gore levo...?! (Nemam ništa, al' možda mogu da nabavim; dete ne mogu.)

I mora li baš svaki detalj intimnog žvota da se objavi na Fejsu, da se o tome lupa u sva zvona? Kad reše da dete prave -- rešili smo, kad pristupe pravljenju -- pravimo (da ne kažem... usred koitusa smo), kad ga začnu -- začeli smo ga (petarde, vatromet, šampanjac... i u stikerima na statusima), kad se rodi -- rodilo se... A tad počinju ozbiljne muke za posetioce društvenih mreža: kaki, piški, kupa se, smeje se, maše, namiguje, hoda, igra se sa psom, čačka nos, raste, penje se po ormarima, duva u svećice... I tako sve do polaska u školu. A onda: pošli smo u školu, naši drugari, naša učiteljica, prva petica, druga, pa treća, šesta i šezdeset osma... Osnovna, pa srednja, punoletstvo, fakultet, posao, ispiti, desetke, partner(ka) iz snova, venčanje... Pa onda novi krug: bebaa (jebote, BEBA, opet ona)!
Ljudi, postali ste beskrajno dosadni, doduše samo delu korisnika društvenih mreža. Još uvek je dosta onih koji će vaše smaračke (jer ih je odviše, s istim motivima, prozaičnih, pozerskih, filtriranih, friziranih) slike rado pregledati, analizirati i putem njih vas uhoditi (ali će i lajkovati, od čega će vam sujeta rasti kao kvasac). 
Nezamislivo mi je (a ne moram da zamišljam jer je realno) da ima ljudi koji počnu uz jutarnju kafu da na Fejsu motre tuđe fotografije, dive se, lajkuju, komentarišu... i tako (s ponekom pauzom) do spavanja. Lična se praznina ne da popuniti tuđim uspesima (ili "uspesima"). Ali se još kako produbljuje buljenjem preko plota u tuđe dvorište: dok gledate kako tamo ruže (bez nege i po muke) cvetaju, u vašem kopriva i korov ovladavaju.