Priča o đubravnicima

Ima neka šaljiva narodna priča o naročitom testiranju potencijalnih udavača, na osnovu kojeg mladoženja dobija vredu ženu. (Ni reči nema o tome je li želeo crnu, plavu, sa silikonskim ili prirodnim grudima... Za sklapanje braka telesni izgled nekad ne samo da nije imao presudnu ulogu, no je često bio u zapećku.) Elem, otac krenuo da traži sinu ženu, ali koja će im domaćinstvo držati uredno. I objavi da će mu snaha biti ona koja najviše đubreta u kući nakupi i donese mu na uvid. Kad (baba)devojke pohrliše s punim đubravnicima pred njega, verovatno je ubrzo sedeo na vrh deponije, gde ga i zateče poslednja, s jedva nekom trunčicom prašine. Sva ojađena, pravdala se kako nikako nije uspela da nađe više i verovatno očajavala što se neće ratosiljati devojaštva. Ali čovek se obradovao jer je želeo baš takvu snahu, vrednu i urednu. Đubreta nije imala jer redovno održava kućnu higijenu i dostojna je da je uzme sinu za ženu.
Ali ja sad hoću da demantujem taj test. Večeras najmanje dvaput nakupih u sobi đubreta toliko da bi me ovakav potencijalni svekar smesta prvu diskvalifikovao. Ali ja čitav dan nisam prestajala da radim, nisam sela. Krojim, bojim, lepim, mesim, pa čistim... Ko radi taj i đubre stvara.
Da sam ja digla sve četiri uvis, pa listala neke časopise ili nokte lakirala, slabo bih đubreta našla, ali bih možda zadobila svekra (tj, njegovoga sina). Život je nekom majka, nekom pun đubravnik.