Tek što su sestrići uveče otišli kući, zazvonio nam telefon. I zvoni, zvoni, a mi ne znamo gde je. Podigoh jorgan, istresoh ćebe, pogledah pod zgužvanu pidžamu, pod kese kraj kreveta, na stočiću... Nigde ga nema! A zvoni! I prestade, pa nismo znali ko nas je zvao. 
Ne bih li ga locirala, pozvah kućni broj s mobilnog. Znam da je oko kreveta, za njega sam odmah zvuk vezala. Ali ko da je u zemlju propao. Kleknem na pod, zavirim pod krevet i spazim ga: zavukao se pod otromboljenu šperploču. Ali tom prilikom ugledam u krevetu i lopova (na prašinu sam zažmurila) -- viri nad odvaljenom daskom. Ne, ne mislim na kradljivca. Znate ono čudo za štekdozne, da kažemo višečlana utičnica, tako nekako? E, a to mi već danima treba, još otkad mi je crkao žuti produžni kabl, da mogu istovremeno uključiti i laptop i lampu. Aaa, dvostruko sam se obradovala. 
Čudni su putevi božji. I kad se desi nešto nepovoljno, uvek pomisli: ko zna zašto je to dobro!