Satima sam na podu pravila neku princezu (tj. ne neku, nego onu na zrnu graška) za Mašinu lutkarsku predstavu. Tako su nas i Ignjat i Staša, kojih se princeze od kartona i stirodora moraju posebno čuvati, zatekli.
U jednom trenu Ignjat dođe iz kuhinje, pa stade kraj nas da još malo gleda. Baš je slatka, rekoh, potpuno očarana. I upitah: Da li ti se sviđa? Da, začudo odgovori Ignjat s osmejkom, zaljubio sam se. Iznenađena (jer Ignjat gotovo nikad ne iskazuje simpatije prema devojčicama, malo što još ne mari, malo što ga sramota; a, opet, ovo je princeza!), nisam smela da se zacerekam, a želela sam. Znam da bi se on postideo još više i gadno histerisao, kako ovih dana radi (ako iole obratiš pažnju na njega kad on to ne želi: dok pleše, dok glumi...). Zato se samo osmehnuh, rekavši, da mu ne postane neprijatno: Ti se šališ, zar ne? Daa, šalim se, osmehivao se on, ne uspevajući da sakrije kolebanje: da li da počne da se baca i dere, da reži i zabije glavu u jastuk... ili da se pravi ko da ništa posebno nije rekao.
Njegova reakcija zavisila je od moje. A ja ga dobro znam. I neću njegovim mukama razloga da dam.
Нема коментара:
Постави коментар