Letos, tek što mi je sestričina upisala gimnaziju, njena mama nas obavesti da joj ćerka ima dečka, i to pravu vezu (šta god to značilo, a kanda u različitim dobima ne znači isto): zagrle se, idu u šetnju i tako...
Za mamu dečko rekao da je super, razume mlade i lako s njima komunicira, ali bi hteo da upozna i tatu. I došao tata nedavno iz inostranstva, gde radi, pa beše zgodna prilika da se susretnu.
Dok iščekivasmo da dođe po devojku, zvirkasmo kroz prozor i zbijasmo šale. U jednom trenu zet u dnevnu sobu banu s lovačkim karabinom i, ustežući osmeh, tobože oštro, upita: Gde je? Potom snajper primače prozoru, tobože nanišanivši... Tako ga je ćerka uslikala i poslala sliku momku, da vidi kakva će mu dobrodošlica biti priređena. Sreća da je momak već bio na pola puta do zgrade, pa nije imao net, da se preseče.
A kad konačno stade ispred zgrade, pa ćerka pozva oca da izađe u hodnik, moj zet reče: Čekaj da se nakomrštim! Jašta, ne može otac (maloletnice) tek tako pred ćerkinog momka. Treba momku noge da klecnu kad se pred njim nađe. Čik posle da nešto zabrlja.
Tako se i za mog dedu pričalo... Kad je otac jedne noći obletao oko ograde, a deda nanjušio, pa podviknuo: daj karabin! Smesta se otac s drugovima sjurio niz drum. Al' nije vredelo, majka se ipak, u cvetu mladosti, udala. Godinama su se potom zbijale šale na račun tandžare ili karabina, koji je moj deda, tobože, čuvao u štali pod jaslama ili tako nekako.
Svi očevi do zuba naoružani, bar mrgodnim pogledom i strogim glasom. Jedino moj otac je pacifista, ako ne računamo petarde, koje baca samo za Božić i Novu godinu. Nit me čuva nit arsenal poseduje. A ko da atomsku bombu negde prikriva, pa može svaki čas da je aktivira, padne(m) li samo nekom na pamet: nit mi ko kapiju otvara nit ko oko plota šeće. Sve su to lisice: kiselo im grožđe, pa ga neće.
Za mamu dečko rekao da je super, razume mlade i lako s njima komunicira, ali bi hteo da upozna i tatu. I došao tata nedavno iz inostranstva, gde radi, pa beše zgodna prilika da se susretnu.
Dok iščekivasmo da dođe po devojku, zvirkasmo kroz prozor i zbijasmo šale. U jednom trenu zet u dnevnu sobu banu s lovačkim karabinom i, ustežući osmeh, tobože oštro, upita: Gde je? Potom snajper primače prozoru, tobože nanišanivši... Tako ga je ćerka uslikala i poslala sliku momku, da vidi kakva će mu dobrodošlica biti priređena. Sreća da je momak već bio na pola puta do zgrade, pa nije imao net, da se preseče.
A kad konačno stade ispred zgrade, pa ćerka pozva oca da izađe u hodnik, moj zet reče: Čekaj da se nakomrštim! Jašta, ne može otac (maloletnice) tek tako pred ćerkinog momka. Treba momku noge da klecnu kad se pred njim nađe. Čik posle da nešto zabrlja.
Tako se i za mog dedu pričalo... Kad je otac jedne noći obletao oko ograde, a deda nanjušio, pa podviknuo: daj karabin! Smesta se otac s drugovima sjurio niz drum. Al' nije vredelo, majka se ipak, u cvetu mladosti, udala. Godinama su se potom zbijale šale na račun tandžare ili karabina, koji je moj deda, tobože, čuvao u štali pod jaslama ili tako nekako.
Svi očevi do zuba naoružani, bar mrgodnim pogledom i strogim glasom. Jedino moj otac je pacifista, ako ne računamo petarde, koje baca samo za Božić i Novu godinu. Nit me čuva nit arsenal poseduje. A ko da atomsku bombu negde prikriva, pa može svaki čas da je aktivira, padne(m) li samo nekom na pamet: nit mi ko kapiju otvara nit ko oko plota šeće. Sve su to lisice: kiselo im grožđe, pa ga neće.
Нема коментара:
Постави коментар