Za sreću treba tako malo

Na spratu im je igraonica. Na spratu im je klavir. Zato oni samo vrebaju priliku da se popnu. A onda i mene zovu, jer džaba šou, ako nema publike. 
S pola stepeništa Ignjat me dozivao: hajde, b(r)zo! (Ko da će čarolija prestati da deluje ako joj se smesta ne prepustimo.) Držeći i sam neki plastični štap, tutnu i Staši jedan. No ona, bolesna i nervozna, odbi, tj. odgurnu ponuđeno. Štoo (nećeš), začudi se (gotovo i uvredi) Ignjat. Mislim, kako neko može da ne želi štap, njime uokolo da vitla (eventualno kome oči istera)? 

Ne bih li uveselila Stašu, kojoj su usta puna nekih afti, pa je prestala i da govori, podignem je da dohvati najviši kamen u mozaiku i plafon. Otvorenim ustima, iz kojih su curile bale, kao i očima, ona se blago osmehnu. Tražila je da isto ponovim još nekoliko puta. A za njen osmeh to je najmanje što mogu da učinim. Kad Maša zasvira Černijevu etidu (a beše već gotovo ponoć), i ja sa Stašom u naručju, po sobi zaigrah u ritmu. Staša se opet smeškala, ne znam da li od zanosa ili mom "talentu". Bitno je nju oraspoložiti, ali i preostali sestrići su se zabavili.
Kako je lako usrećiti dete. Kako su jednostavna njegova stremljenja: da poraste, da se protegne, da dosegne... visine koje su nama nadohvat ruke, pa im i ne pridajemo značaj. A trebalo bi, da budemo zahvalni, za sve male stvari koje su nam dostupne (a primećujemo ih tek kad počnu da nam izmiču).