Zatekavši se kraj starog jorgovana, Ignjat naumi i da se na njega popne. (Priznaćete, teško je tek tako stajati kraj stabla i ne želeti mu dosegnuti vrh.) Odmah mu beše jasno da to neće moći bez tetkine pomoći. Pomozi mi, zavapi, i pokuša da nađe oslonac u najbližoj grani (a sve suve kao ona epska drenovina, prsle bi i da se mačka o njih otrambesi). A ne možemo tu, Igi, rekoh, hajdemo na jabuku. Vidiš koliko je ovih (suvih, a oštrih, štrkljastih) grana, oči da nam isteraju; nemaš kud da se provučeš! On, međutim, nije želeo da odustane, sam se batrgao između dva stuba i nije uspeo da makne dalje od njih, tj. od tla. Ne samo da je stablo suvo, no nisko i granato, nema gde na njega da se stane.
Staša je takođe bila u nevolji: dok je sedela na klackalici, jelove grančice svojski su se trudile da je ogrebu po licu. I dok sam joj pomagala, Ignjat izgubi volju da osvoji jorgovan. Ne mogu, odustade. I još dodade razočarano: ja NISAM majmun... A potom još, možda malo zavidljivo: majmuni to mogu!
Staša je takođe bila u nevolji: dok je sedela na klackalici, jelove grančice svojski su se trudile da je ogrebu po licu. I dok sam joj pomagala, Ignjat izgubi volju da osvoji jorgovan. Ne mogu, odustade. I još dodade razočarano: ja NISAM majmun... A potom još, možda malo zavidljivo: majmuni to mogu!
Prokleti srećnici! Em ko ludi gutaju one banane, em se, ko od šale, pentraju na jorgovane!
Нема коментара:
Постави коментар