Došle mi dve drugarice, pa se sestra i ja okupismo s njima za slavskom trpezom. U neko doba banu i tetka, pa se raspriča, kako ona zna, setivši se svega od Kulina bana i dobrijeh dana.
Ne znam kako, ali priča iz tih istorijskih okvira ubrzo dospe u kuhinjske -- do domaćeg majoneza. Elem, tetka pohvali umeće nekog svog poznanika: da znate kako je umutio! Pa muška ruka, upade jedna od mojih drugarica, s tetkom se, iz učtivosti, saglašavajući i mušku snagu naglašavajući. Ne može ženska (slabija, nežnija) tako, dodade. Verbalni iskaz pratila je pokretima ruke gore i dole (zamislite u ruci onu mućkalicu), koji pred nama trima, što nemo slušasmo, dobiše sasvim drukčije, muškarcima daleko ugodnije, značenje. Prsnusmo, gotovo istovremeno, u smeh (naspram kojeg, kao kontrast, odjeknuše implicitni muški uzdasi, očito nedovoljno glasni da dopru do svih prisutnih). Ali nema bez ženske ruke ništa, okrenu potom ćurak naopako mlađa domaćica. (I nije sve u snazi i brzini, pogotovo kod majoneza: što se duže muti, to se više kruti, ovaj, mislim zgušnjava.) Smeh na to postade još glasniji. Svaki bi se muškarac s tim složio (i ženi taj ozbiljan posao prepustio), promrmljah kroz kikot, tako da sve sem tetke (govorom zanesene) čuju. Ova hvaliteljka ženske ruke ni tad ništa ne prozre. Izvin'te, gospođo, prozborih tiho, kraj samog njenog uha, ko kod vas muti majonez. Muž, odgovori ova, ne prozirući (i još ne dosegavši) preneseni nivo značenja na kojem nas tri bejasmo. Tetka takođe, na sreću, nije kapirala (obuzeta svojim, a ne našim rečima). E, valjda i ti nekad priskočiš u pomoć, iskezih se. Ova se tek tad prenu, nasmeja takođe i reče: perverznjaku jedan!
A da šta ću, bujna mašta. Uostalom, VI tu, bez imalo ustručavanja, "mutite majonez", a onda JA (ni kriva ni dužna, nit rukave zasukala, nit mućkalicu doticala) perverzna.
Ne znam kako, ali priča iz tih istorijskih okvira ubrzo dospe u kuhinjske -- do domaćeg majoneza. Elem, tetka pohvali umeće nekog svog poznanika: da znate kako je umutio! Pa muška ruka, upade jedna od mojih drugarica, s tetkom se, iz učtivosti, saglašavajući i mušku snagu naglašavajući. Ne može ženska (slabija, nežnija) tako, dodade. Verbalni iskaz pratila je pokretima ruke gore i dole (zamislite u ruci onu mućkalicu), koji pred nama trima, što nemo slušasmo, dobiše sasvim drukčije, muškarcima daleko ugodnije, značenje. Prsnusmo, gotovo istovremeno, u smeh (naspram kojeg, kao kontrast, odjeknuše implicitni muški uzdasi, očito nedovoljno glasni da dopru do svih prisutnih). Ali nema bez ženske ruke ništa, okrenu potom ćurak naopako mlađa domaćica. (I nije sve u snazi i brzini, pogotovo kod majoneza: što se duže muti, to se više kruti, ovaj, mislim zgušnjava.) Smeh na to postade još glasniji. Svaki bi se muškarac s tim složio (i ženi taj ozbiljan posao prepustio), promrmljah kroz kikot, tako da sve sem tetke (govorom zanesene) čuju. Ova hvaliteljka ženske ruke ni tad ništa ne prozre. Izvin'te, gospođo, prozborih tiho, kraj samog njenog uha, ko kod vas muti majonez. Muž, odgovori ova, ne prozirući (i još ne dosegavši) preneseni nivo značenja na kojem nas tri bejasmo. Tetka takođe, na sreću, nije kapirala (obuzeta svojim, a ne našim rečima). E, valjda i ti nekad priskočiš u pomoć, iskezih se. Ova se tek tad prenu, nasmeja takođe i reče: perverznjaku jedan!
A da šta ću, bujna mašta. Uostalom, VI tu, bez imalo ustručavanja, "mutite majonez", a onda JA (ni kriva ni dužna, nit rukave zasukala, nit mućkalicu doticala) perverzna.
Нема коментара:
Постави коментар