Spavajmo, sanjajmo

Nije uvek lako biti tetka. Recimo kad sva deca odluče da spavaju zajedno, u jednoj sobi. u jednom krevetu. 

Hoće zajedno da spavaju, ali neće odmah. Pre toga osmislili i odigrali predstavu, na kojoj sam ja bila jedini gledalac, a ujedno i snimatelj.
Kad ih ispokrivah jorganima i ćebadima, utvrdismo da ne mogu svi da zaspe bez pomoći. Mlađeg sestrića uzmem u naručje, da ga uljuljam, a starijeg uhvatim za ruku. I pevam, pevam... a vazda vrtim isto. Jeednog zelenog daanaa, onog zelenog letaa... Spaavajmo, sanjajmo..., pa sve ukrug. 

"Nemoj tu da pevaš", reče Ignjat, očito se još kolebajući između sna i jave. 

"Pa koju ću?", nasmejah se, svesna da su mu stihovi o zelenom danu izašli na nos.
"Pevaj neku drugu koju znaš." (Samo ne ponavljaj više, ko boga te molim!) OK. Iišli smo u Afriku, da sadimo papriku... i tako...

Pevaj "U s'etu posoji jedno ca'stavo", narući potom, već gotovo usnuo. (Mali, hoćeš da spavaš ili da se veseliš?) 

U njeemu je sve lepoo, u njemu je sve nežnoo, u njemu se svee radujee...dok tetka peva li peva (a niko da joj novčanicu na čelo zalepi).