Maša me zvala u svoju sobu, da joj pomognem oko domaćeg. Staša me odvukla natrag u kuhinju, prislonila uz sudoperu i pribila svoje lice uz moje noge. Nešto bila nervozna, pa i suze prolila.
Maša da doziva ne prestaje, a Staša mi da idem ne daje. 
"Ali moram da joj pokažem domaći, ne zna sama", kažem. 
"Laže Maša, zna sama", ne da se Staša prevariiti. Onda je rešila da, za svaki slučaj, proveri, a meni zapovedila da ne mrdam s mesta. "Laže", potvrdila je ubrzo.

Posle smo skakale po trambulini, da joj učinim po volji. Ali se i dalje ne miri s činjenicom da me Maša uvek uzurpira. "Što nekad ne dođe da se poigramo nego uvek da uči?", tražila je od majke objašnjenje. I ne odustaje od borbe: vuče Maša, vuče ona; svaka na svoju stranu, pa koja nadjača. (Ako joj se ne popusti, bogme, bude plača.)