Није да јуче ујутру нисам чула неуобичајену буку и узбуђеност у гласовима својих родитеља (али нисам реаговала). Зато сам им у себи, напола будна (кад ми време није), проклињала гласне жице (шта су нашли тад да се препиру, зар то обично не практикују за вечером, кад се кошкају око даљинског?). Тата се спремао да иде на посао, али мени је било остало још сат времена да одспавам. Они су ми то немилосрдно ускратили. Шта гунђају у цик зоре, питала сам се, бесна као рис, јер у последње време кад се тргнем из сна (ко из тешких уза), не могу више да заспим (што сам некад могла, макар ми сан био исецкан на ситне резанце: сто пута ме пробуде - сто пута наново заспим).
Елем, касније се испоставило да су имали дебело (и бар тону тешко), тачније рогато, оправдање за своје понашање. Један бик докопао се слободе, изашао на капију суседног дворишта, прошетао ноншалантно друмом као модном пистом, па ушао код нас. Широм отворена капија остављала је недвосмислену поруку да је сваки гост, путник намерник (па и бик) добродошао.
И тако док је бик њушкао непознатим двориштем, нечије су га очи спазиле кроз прозор и неко се загрцнуо кафом. Бик ли је (та звер под којом се земља угиба)? Или није? (Јутарње светло још се сасвим није с мраком раставило. А мој отац се чудом чудио као да је у суседству фарма нојева, а не штала пуна говеда.)
Како и доликује глави породице, мој отац се на прстима одшуња до спаваће собе и шапатом позва жену (па он је глава породице, не тореадор или матадор: шта да ради с том немани?). Уосталом, рачунао је да посетилац њу познаје, лакше ће наћи заједнички језик. Мајка је сместа интервенисала: не огрнувши се ма чиме (нисам видела, нису ми рекли, али знам ја њене навике), извири на врата и сиђе низ степенице да се суочи с провалником (у ствари, човек, овај бик, није провалио, сасвим је легално ушао, понашао се пристојно и само што није позвонио). Само је у на брзину разапела кишобран (даа, бик свакако не пати од депресије, шета по киши и само фали да запева под њом). Испрва замлатара на њега голим рукама, али бик и не трепну. (Отац је за то време, претпостављам, извиривао кроз врата, пружајући жени моралну подршку.) Бежи, тамо, покуша мајка да га одобровољи и отера, рачунајући да лепа реч и гвоздена врата отвара. Али бик се правио луд, ко да никад за то није чуо, гледа у њу као теле у шарена врата (та му навика ваљда остала из дечачких дана). Гледа она њега, гледа он њу, па ко издржи дуже. Онда мајка обори кишобран и истури га испред себе вичући на говедо (жено, кишобран, сама ти реч каже, штити од кише... теби треба бикобран... а вршила би посао и каква тољага, мада ја не одобравам насиље над животињама). Бик баш беше одвратио главу и кренуо пут своје куће, али га негостољубивост газдарице веома разљути, па се натраг поврати и муууукну... чисто да се зна ко коси, а ко хвата штуру уза степенице.
Па где ће шут (макар кишобраном наоружан) с рогатим, богати? Отац је у међувремену био уграбио повољну прилику да стругне крај мајке, бику за леђима, на капију и одмагли аутобусом километрима далеко (ич не марећи шта ће му се догодити са женом и трећим делом порода). Свестан да му нико не може (а поготово не сме) ништа, бик се победоносно шепурио и наставио да тумара двориштем док се газда није појавио. /Згазио ми сунцокрет, пожали се мајка вечерас, сахранио га је! Побогу, жено, и тебе би сахранио, да те којим случајем под папке смотао, а камоли танку стабљичицу./
А ја, шта сам за то време ја радила? Спавала, несрећница. Ја спавам, а пред носем (тачније под прозором) шета ми (и муче) инспирација. Ја спавам, ђаво не спава (а и бик уранио). Али онда се пробудим и... пишем. Да ли је све баш било тако како су ми причали, да ли како сам ја вама пренела, ко ће знати, а није ни важно.
И тако док је бик њушкао непознатим двориштем, нечије су га очи спазиле кроз прозор и неко се загрцнуо кафом. Бик ли је (та звер под којом се земља угиба)? Или није? (Јутарње светло још се сасвим није с мраком раставило. А мој отац се чудом чудио као да је у суседству фарма нојева, а не штала пуна говеда.)
Како и доликује глави породице, мој отац се на прстима одшуња до спаваће собе и шапатом позва жену (па он је глава породице, не тореадор или матадор: шта да ради с том немани?). Уосталом, рачунао је да посетилац њу познаје, лакше ће наћи заједнички језик. Мајка је сместа интервенисала: не огрнувши се ма чиме (нисам видела, нису ми рекли, али знам ја њене навике), извири на врата и сиђе низ степенице да се суочи с провалником (у ствари, човек, овај бик, није провалио, сасвим је легално ушао, понашао се пристојно и само што није позвонио). Само је у на брзину разапела кишобран (даа, бик свакако не пати од депресије, шета по киши и само фали да запева под њом). Испрва замлатара на њега голим рукама, али бик и не трепну. (Отац је за то време, претпостављам, извиривао кроз врата, пружајући жени моралну подршку.) Бежи, тамо, покуша мајка да га одобровољи и отера, рачунајући да лепа реч и гвоздена врата отвара. Али бик се правио луд, ко да никад за то није чуо, гледа у њу као теле у шарена врата (та му навика ваљда остала из дечачких дана). Гледа она њега, гледа он њу, па ко издржи дуже. Онда мајка обори кишобран и истури га испред себе вичући на говедо (жено, кишобран, сама ти реч каже, штити од кише... теби треба бикобран... а вршила би посао и каква тољага, мада ја не одобравам насиље над животињама). Бик баш беше одвратио главу и кренуо пут своје куће, али га негостољубивост газдарице веома разљути, па се натраг поврати и муууукну... чисто да се зна ко коси, а ко хвата штуру уза степенице.
Па где ће шут (макар кишобраном наоружан) с рогатим, богати? Отац је у међувремену био уграбио повољну прилику да стругне крај мајке, бику за леђима, на капију и одмагли аутобусом километрима далеко (ич не марећи шта ће му се догодити са женом и трећим делом порода). Свестан да му нико не може (а поготово не сме) ништа, бик се победоносно шепурио и наставио да тумара двориштем док се газда није појавио. /Згазио ми сунцокрет, пожали се мајка вечерас, сахранио га је! Побогу, жено, и тебе би сахранио, да те којим случајем под папке смотао, а камоли танку стабљичицу./
А ја, шта сам за то време ја радила? Спавала, несрећница. Ја спавам, а пред носем (тачније под прозором) шета ми (и муче) инспирација. Ја спавам, ђаво не спава (а и бик уранио). Али онда се пробудим и... пишем. Да ли је све баш било тако како су ми причали, да ли како сам ја вама пренела, ко ће знати, а није ни важно.
Нема коментара:
Постави коментар