У данашње време професорима су права све мања, а ученицима све већа. Тако ученици, ако им се ћефне, и ако им кец није по вољи (а за оцене је увек крив професор, ако ђаке, а често и њихове родитеље, неко пита), има професора да умлате да не трепну (а неретко и да прођу без казне). Или бију сами или потплаћују друге, да не окрваве руке (и да заварају траг). Физичко и ментално злостављање просветних радника постало је готово уобичајено и прећутно прихваћено.
У моје време, тј. кад ја бејах основац, највећи изгредник (и једини видно и званично проблематичан) у школи био је један дечак, који је прелазио границе којима се ми остали не усуђивасмо ни да приђемо близу. Највећи инцидент десио се једног дана пред крај одмора, док смо сви ми остали мирно седели у клупи, очекујући долазак учитељице. Тај дечак јурцао је од врата до врата, улетао у учионице и саблажњивао нас певајући: хокеј на леду, баба на деду, деда на бабу (куку, какво смењивање поза, мора да су невероватно витални) и направише жабу (отуда можда није у реду оптуживати неког да меша бабе и жабе, кад су исте у блиском сродству). Нико се од нас није мрднуо с места (јер само што није звонило за почетак часа), тек смо се, ко благо, ко отворено и нескривено, смејуљили (чудећи се и дивећи његовој изузетној смелости и лудости).
Учитељ(ица) је некад била пастир(ица), а сви ђаци у одељењу послушно стадо и кад пастира нема на видику.
У моје време, тј. кад ја бејах основац, највећи изгредник (и једини видно и званично проблематичан) у школи био је један дечак, који је прелазио границе којима се ми остали не усуђивасмо ни да приђемо близу. Највећи инцидент десио се једног дана пред крај одмора, док смо сви ми остали мирно седели у клупи, очекујући долазак учитељице. Тај дечак јурцао је од врата до врата, улетао у учионице и саблажњивао нас певајући: хокеј на леду, баба на деду, деда на бабу (куку, какво смењивање поза, мора да су невероватно витални) и направише жабу (отуда можда није у реду оптуживати неког да меша бабе и жабе, кад су исте у блиском сродству). Нико се од нас није мрднуо с места (јер само што није звонило за почетак часа), тек смо се, ко благо, ко отворено и нескривено, смејуљили (чудећи се и дивећи његовој изузетној смелости и лудости).
Учитељ(ица) је некад била пастир(ица), а сви ђаци у одељењу послушно стадо и кад пастира нема на видику.
Нема коментара:
Постави коментар