Док летос бејасмо на летовању, сви смештени у два суседна апартмана (одвојено смо спавали, а обедовали, брбљали, церекали се и свађали на једној, огромној, тераси, с дивним погледом на море), Матија је више пута грабио од Маше неке предмете (након чега би се ова дала у потеру за њим, а обоје надали дреку), који случајно сви бејаху једнако обојени: розе.
Кад год је сишао с кревета, а крај истог се затекле Машине розе папучице, он их је назувао и бежао у њима (да га власница не лиши тог неизмерног задовољства). Једног дана уграбио розе кутију с бојицама, стиснуо и не пушта ни за живу главу (пре ће да пусти који литар суза но кутију). Пуустии гаа, заваписмо сви (испусивши кашике којима смо баш сркали супу, а оне звекнуше о тањире), покушасмо сви да убедимо Машу (и поштедимо властите, ионако напаћене, уши Матијине дреке), док је мали бандит стајао по страни, безбедан иза нашег аргумента: пусти га, мали је. А мој зет (Матијин отац, традиционални Балканац) готово скочи са столице: ма шта, бре, пусти га, он није нормалан, ДОЂИ ОВАМО (обрати се сину тобоже претећи, а овај и не трепну, ни за длаку не попусти)! Сви се исклиберисмо његовом бунту због синовљеве наклоности боји која се у нас традиционално не сматра мужевном (иако је последњих година све заступљенија и у мушкој гардероби; оба моја зета, јамчим, имају бар по једну такву мајицу).
Касније је Матијина мама разјаснила (демистификовала) ту његову "опсесију" (уосталом, није он крив што воли да присваја Машину имовину, а Маша воли розе боју - како готово свим девојчицама ту љубав усаде, ту мистерију још нисам успела да разрешим... а да ја имам дете и да му се неким чудом страст за истом бојом јави, преко новина бих га се одрекла): розе кутија пунија је бојица него зелена, у томе је њена привлачност (јупии, мали није п...., овај, јесте похлепан).
Након летовања, можда већ у јесен, Матија је од Маше у наследство добио розе патофне. Па удобне, а нове новците, штета да се не искористе (Маши омалиле, а Матији брзо за срце прирасле - није он крив што има две старије сестре).
Кад год је сишао с кревета, а крај истог се затекле Машине розе папучице, он их је назувао и бежао у њима (да га власница не лиши тог неизмерног задовољства). Једног дана уграбио розе кутију с бојицама, стиснуо и не пушта ни за живу главу (пре ће да пусти који литар суза но кутију). Пуустии гаа, заваписмо сви (испусивши кашике којима смо баш сркали супу, а оне звекнуше о тањире), покушасмо сви да убедимо Машу (и поштедимо властите, ионако напаћене, уши Матијине дреке), док је мали бандит стајао по страни, безбедан иза нашег аргумента: пусти га, мали је. А мој зет (Матијин отац, традиционални Балканац) готово скочи са столице: ма шта, бре, пусти га, он није нормалан, ДОЂИ ОВАМО (обрати се сину тобоже претећи, а овај и не трепну, ни за длаку не попусти)! Сви се исклиберисмо његовом бунту због синовљеве наклоности боји која се у нас традиционално не сматра мужевном (иако је последњих година све заступљенија и у мушкој гардероби; оба моја зета, јамчим, имају бар по једну такву мајицу).
Касније је Матијина мама разјаснила (демистификовала) ту његову "опсесију" (уосталом, није он крив што воли да присваја Машину имовину, а Маша воли розе боју - како готово свим девојчицама ту љубав усаде, ту мистерију још нисам успела да разрешим... а да ја имам дете и да му се неким чудом страст за истом бојом јави, преко новина бих га се одрекла): розе кутија пунија је бојица него зелена, у томе је њена привлачност (јупии, мали није п...., овај, јесте похлепан).
Након летовања, можда већ у јесен, Матија је од Маше у наследство добио розе патофне. Па удобне, а нове новците, штета да се не искористе (Маши омалиле, а Матији брзо за срце прирасле - није он крив што има две старије сестре).
Нема коментара:
Постави коментар