Одувек су ме волеле бабе. Због моје једноставности и приступачности, предусретљивости и пожртвованости, због разумевања и стрпљења које сам према њима показивала (а које ретко од ма кога добијају). Волеле су ме и због тога, знам, што се увек чинило (и није се само чинило) да ме мушкарци не занимају (чедност је, из неког разлога, код старица на високој цени... иако су саме децу изродиле, а ниједна није Марија Девица). Никад нисам знала да ли да се томе радујем или да због истог очајавам. Ако сам бабама занимљива, никоме другом нисам?! 

У последње време, неке туђе и непознате бабе обраћају ми се на улици. Зато што им се допада како се облачим, замислите (тако старе, а имају стила). Пре годину-две, једна ме бака у Кнез-Михаиловој, док смо се мимоилазиле, похвали: диивна комбинација (зелене шалваре, исти шал и љубичаста мајица), дивна! 
То исто ми летос у Ресавској рече једна ситна бакица (нажалост сва у црно завијена, али ведра и добродушна - то се не може прикрити): диивна комбинација, бака ти каже, зелена и жута. Израз њеног лица потврђивао је да је заиста искрено озарена. 
Радују се баке због мене, не само што им из руку преузимам пуне торбе и што за њих топле речи имам, у жељи да им старост олакшам. Радују се јер доносим пролеће у њихову позну зиму.