Кад се јутрос пробудих и отворих Фејсбук (зависник си, ето, зависник си, рече моја сестричина; и малопре тромесечном брату, који се крај лаптопа нашао јер сам га ја држала у наручју, тепаво пребаци: и тии си зависник од лаптопа, као што смо мии), нисам се толико изненадила двема порукама (док једну од њих нисам отворила), колико једном захтеву за пријатељство (од мене то ма ко рееетко захтева... а и тад им захтев бива одбијен).
Пошто редовно новости на Фејсбуку гледам истим редом (који представља својеврсно одлагање задовољства - у, грдна ми ужитка): обавештења, поруке, па захтеви за пријатељство (којим готово никад не узвраћам), најпре у поруци наиђох на емотикон исплаженог језика, који ми је послала непозната мушка (млађушна, од ока видех) особа. Онда сам већ знала и ко ми шаље захтев. Кад год се неко усуди да ми исто пошаље, ја безмало побесним: шта Оће овај од мене?
Отворих профил, из пуке радозналости, да видим ко је, одакле је, ко су нам (ако их има) заједнички пријатељи (родослов не проучавам јер свакако не би имао утицаја на моју одлуку да се ни на друштвеним мрежама не повезујем с непознатим и непотребним људима - превише је ствари које ме већ оптерећују)... А оно - дечко напумпаних мишића (на које се и иначе дозлабога "палим"), углавном го до појаса (можда грешим душу: нисам се посветила добраном разгледању албума, видела две-три слике на које налетех)... Мене је то импресионирало колико и ова гомила кишних дана. То што је једва превалио двадесету једнако ме очарало (мислим, ваљда се очекује да се од среће помамим због заинтересованости дупло млађег младића). Да се разумемо, није то никаква дискриминација, немам никакве предрасуде и не би ми сметало да се порвемо... интелектуално. Да, из авиона се види да момак према женском свету има искључиво интелектуалних претензија и да му је мозак адут из рукава /ознојене, наопако изврнуте мајице, бачене на ледину (да мишићи пред апаратом дођу до изражаја)... па би га се тешко домогао у одсудном часу/.
Пошто редовно новости на Фејсбуку гледам истим редом (који представља својеврсно одлагање задовољства - у, грдна ми ужитка): обавештења, поруке, па захтеви за пријатељство (којим готово никад не узвраћам), најпре у поруци наиђох на емотикон исплаженог језика, који ми је послала непозната мушка (млађушна, од ока видех) особа. Онда сам већ знала и ко ми шаље захтев. Кад год се неко усуди да ми исто пошаље, ја безмало побесним: шта Оће овај од мене?
Отворих профил, из пуке радозналости, да видим ко је, одакле је, ко су нам (ако их има) заједнички пријатељи (родослов не проучавам јер свакако не би имао утицаја на моју одлуку да се ни на друштвеним мрежама не повезујем с непознатим и непотребним људима - превише је ствари које ме већ оптерећују)... А оно - дечко напумпаних мишића (на које се и иначе дозлабога "палим"), углавном го до појаса (можда грешим душу: нисам се посветила добраном разгледању албума, видела две-три слике на које налетех)... Мене је то импресионирало колико и ова гомила кишних дана. То што је једва превалио двадесету једнако ме очарало (мислим, ваљда се очекује да се од среће помамим због заинтересованости дупло млађег младића). Да се разумемо, није то никаква дискриминација, немам никакве предрасуде и не би ми сметало да се порвемо... интелектуално. Да, из авиона се види да момак према женском свету има искључиво интелектуалних претензија и да му је мозак адут из рукава /ознојене, наопако изврнуте мајице, бачене на ледину (да мишићи пред апаратом дођу до изражаја)... па би га се тешко домогао у одсудном часу/.
Да сам се већ била расанила, цркла бих од смеха.
Овако се само нервирах због дрскости и недозвољеног "прескакања моје
ограде". Па шта мене брига за његове бицепсе и трицепсе?!
Нема коментара:
Постави коментар