Већ годину-две моја млађа сестричина иде на рођенданске журке својих другара, које се обично приређују у локалној играоници. Недавно се десило да ју је једна другарица из краја угостила у сопственом дому. И то је оставило, у најмању руку и у најбољем случају, велик утисак на моју сестричину.
Провела се као никад до тад. Док је слављеничина мама густирала кафу с другарицама у дневној соби (и вероватно пушила ко поцепан чунак - тачно замишљам те порочне женетине, што мајчинским дужностима претпостављају своја задовољства), деца су се на спрату забављала, на неуобичајен начин.
Слављеница, ваљда од раније знајући где стоји, извукла однекуд татино омиљено штиво. Нема везе што они тек почињу да сричу прве речи. Тај часопис је готово сав у сликама - милина једна (без иједне речи разумеш све или... ипак не разумеш ништа, само чудно слутиш). Претпостављам (на основу Машине приче) да је једно листало, а други сви зурили (широм отворених очију и разјапљених уста) и смејали се скупа (тако Маша каже).
На сликама тете и чике. Да су ко од мајке рођени, и по јада - то је прилично загонетна позиција. Али нико се од нас није родио широм раскречених ногу или, далеко било, неких других делова тела.
Девојчицин отац је мој школски друг. Матори перверзњак, рекох сестри, кад ми је препричавала немио догађај. Не могу да верујем, додадох (кад је први бес због немара домаћина утихнуо), да неко у доба интернета (где нема шта нема (шта ти душа или већ... жели) и могућности су далеко веће (и слика и звук, и стењање и уздаси...) неко троши паре на хартију. Нисам знала ни да се такви специјализовани часописи још издају (а тотално је застарело и неопрезно држати их под креветом).
Мајци било непријатно, не због штете коју је деци нанела, већ што ју је Маша (мала тужибаба, и ако је) раскринкала пред свекрвом (било жену срамота да сверва зна какву литературу листа, а не што су и туђа деца затрована). Ови данашњи шестогодишњаци ионако су (по мом лаичком мишљењу, неприродно; за све је можда крива индустријска храна - ко зна чега ту све има) опседнути телесним нагонима (нагим телима и тајанственим дешавањима између разголићених парова). Моја сестричина је, стицајем поменутих околности, нехотице, не својом "кривицом", дошла до неких "значајних сазнања": е сад знам шта се ради с "тим" - чепа се. Дошло ми да згромим ту жену. То што она и њен муж раде између четири зида - њихова је ствар; али није имала право да децу остави без надзора и свим гадостима што по кући вребају. Што је своје дете изложила својеврсној трауми, и не тиче ме се толико колико што је једном младом бићу које је и моје нанела ненадокнадиву штету.
Одсад дете пуштај само у играоницу, рекох сестри озбиљно (ту се бар зна, имају онај лавиринт и трамболину, и то је то).
Провела се као никад до тад. Док је слављеничина мама густирала кафу с другарицама у дневној соби (и вероватно пушила ко поцепан чунак - тачно замишљам те порочне женетине, што мајчинским дужностима претпостављају своја задовољства), деца су се на спрату забављала, на неуобичајен начин.
Слављеница, ваљда од раније знајући где стоји, извукла однекуд татино омиљено штиво. Нема везе што они тек почињу да сричу прве речи. Тај часопис је готово сав у сликама - милина једна (без иједне речи разумеш све или... ипак не разумеш ништа, само чудно слутиш). Претпостављам (на основу Машине приче) да је једно листало, а други сви зурили (широм отворених очију и разјапљених уста) и смејали се скупа (тако Маша каже).
На сликама тете и чике. Да су ко од мајке рођени, и по јада - то је прилично загонетна позиција. Али нико се од нас није родио широм раскречених ногу или, далеко било, неких других делова тела.
Девојчицин отац је мој школски друг. Матори перверзњак, рекох сестри, кад ми је препричавала немио догађај. Не могу да верујем, додадох (кад је први бес због немара домаћина утихнуо), да неко у доба интернета (где нема шта нема (шта ти душа или већ... жели) и могућности су далеко веће (и слика и звук, и стењање и уздаси...) неко троши паре на хартију. Нисам знала ни да се такви специјализовани часописи још издају (а тотално је застарело и неопрезно држати их под креветом).
Мајци било непријатно, не због штете коју је деци нанела, већ што ју је Маша (мала тужибаба, и ако је) раскринкала пред свекрвом (било жену срамота да сверва зна какву литературу листа, а не што су и туђа деца затрована). Ови данашњи шестогодишњаци ионако су (по мом лаичком мишљењу, неприродно; за све је можда крива индустријска храна - ко зна чега ту све има) опседнути телесним нагонима (нагим телима и тајанственим дешавањима између разголићених парова). Моја сестричина је, стицајем поменутих околности, нехотице, не својом "кривицом", дошла до неких "значајних сазнања": е сад знам шта се ради с "тим" - чепа се. Дошло ми да згромим ту жену. То што она и њен муж раде између четири зида - њихова је ствар; али није имала право да децу остави без надзора и свим гадостима што по кући вребају. Што је своје дете изложила својеврсној трауми, и не тиче ме се толико колико што је једном младом бићу које је и моје нанела ненадокнадиву штету.
Одсад дете пуштај само у играоницу, рекох сестри озбиљно (ту се бар зна, имају онај лавиринт и трамболину, и то је то).
Малопре сестра помену да Маша свој рођендан хоће да слави у новој играоници и у суседном месту. А шта мислиш да слави код куће, рекох. Бацимо деци часопис (онај са занимљивим сликама), па се простру по кревету и мирна Бачка. Ником неће ни длака фалити, нема разбијених носева и глава... у душевну штету нећемо да залазимо.
Нема коментара:
Постави коментар