Кад малопре наумих да из старе куће узмем ћебе (па да га потом прострем под јабуку и стровалим се на њ, с лаптопом дакако), не само што сам пољубила закључана врата, но умало не упадох у мрежу позамашног паука.
Откуд овај овде, упитах мајку. Па јуче сам улазила и не беше ни мреже ни плетача. Овај је изгледа попут оних што би да се преко ноћи обогате: у истом временском периоду сачинио густу и чврсту мрежу. Ако је и мислио да ћу се ја упецати, преварио се (а и шта би са мном оволиком). Јесте да сам увек занесена, и прилично наивна, али недовољно да будем лак плен.
Ако ви мислите да сам панично вриснула, побегла главом без обзира и одустала од намере да узмем ћебе, такође се варате. Вратих се по метлу, па, тако наоружана, дођох да се обрачунам с подлацем, што туђе територије присваја. Грехота је, знам, да у трену срушим нешто што је неко вредно и дуго (мада, шта је потрошио, тек десетак часова; страћила сам ја много више) градио, вероватно с љубављу (и из преке потребе за стварањем; због тог ми је најжалије јер и ја сам уметничка душа: као што он мора мреже да плете, ја морам да пишем). Али није ли грехота и кад ја начиним кулу у песку или напишем име (па једно, шта вас брига чије), а вал пљусне и ко да ничег никад не беше? Ето, тако је то у животу, никад ни у шта не можеш бити сигуран.
Да се та мрежа дала како смотати и сложити као ћилим, ја бих је нежно другде пренела. Истина, могла сам се под њу подвући, али ме беше страх да ми се то опако чудовиште у косу не уплете. Уосталом, и не зна колико је срећан: они који би дошли после мене (отац, мајка), били би према њему далеко мање обазриви (тешко да би извукао живу главу). Џаба он поче да бежи уз једну нит; с мрежом и њега на метлу узех, па га истресох на стазу (нека се негде наново скући).
И после кажу: да ветра нема, пауци би небо премрежили. Ма какав ветар: да МЕТЛЕ нема, пауци би нам конце смрсили.
Откуд овај овде, упитах мајку. Па јуче сам улазила и не беше ни мреже ни плетача. Овај је изгледа попут оних што би да се преко ноћи обогате: у истом временском периоду сачинио густу и чврсту мрежу. Ако је и мислио да ћу се ја упецати, преварио се (а и шта би са мном оволиком). Јесте да сам увек занесена, и прилично наивна, али недовољно да будем лак плен.
Ако ви мислите да сам панично вриснула, побегла главом без обзира и одустала од намере да узмем ћебе, такође се варате. Вратих се по метлу, па, тако наоружана, дођох да се обрачунам с подлацем, што туђе територије присваја. Грехота је, знам, да у трену срушим нешто што је неко вредно и дуго (мада, шта је потрошио, тек десетак часова; страћила сам ја много више) градио, вероватно с љубављу (и из преке потребе за стварањем; због тог ми је најжалије јер и ја сам уметничка душа: као што он мора мреже да плете, ја морам да пишем). Али није ли грехота и кад ја начиним кулу у песку или напишем име (па једно, шта вас брига чије), а вал пљусне и ко да ничег никад не беше? Ето, тако је то у животу, никад ни у шта не можеш бити сигуран.
Да се та мрежа дала како смотати и сложити као ћилим, ја бих је нежно другде пренела. Истина, могла сам се под њу подвући, али ме беше страх да ми се то опако чудовиште у косу не уплете. Уосталом, и не зна колико је срећан: они који би дошли после мене (отац, мајка), били би према њему далеко мање обазриви (тешко да би извукао живу главу). Џаба он поче да бежи уз једну нит; с мрежом и њега на метлу узех, па га истресох на стазу (нека се негде наново скући).
И после кажу: да ветра нема, пауци би небо премрежили. Ма какав ветар: да МЕТЛЕ нема, пауци би нам конце смрсили.
Нема коментара:
Постави коментар