Зидар гледа, чувај недра

Пролеће је, киша узела слободан дан, па народ ишетао из кућа, а мајстори се размилели по крововима и око грађевина. 

Тежак је зидарски  посао, нема човек кад главу да дигне... сем кад се каква жена појави у видокругу. Ко испод ока, ко отворено, готово безобразно, не може ниједан да не погледа (преко мешалице, лопате или либеле). Зидам кућу троспратницу, мешам малтер... гледам пролазницу... Додуше, морам признати, ови млађи нараштаји далеко су дискретнији.  Некад су имали обичај и да звизну (па ме било срамота да прођем), сад то можда раде у себи (пооштрили и они правила лепог понашања).
Како их данас уочих до самог друма, ја се намах заогрнух џемпером (који сам дотад пустила да ми стоји на пола рамена, јер сунце бејаше упекло) и прикопчах дугме (има жена које воле да за њима уздишу и погледима их следе - мислећи да утолико више вреде; ја не марим и ако издишу, отресам пожудне погледе као труње с рукава - само очи Једнога мноме се могу частити). Поврх свега, леву руку наместих тако да ми, као нехотице, заклања горњи део тела. Нећу ја да ми недра (каква - таква) пустоше погледи гонича стоке по сајмовима и зидара. Таман заузели позицију подесну да блену (спремили се очи да осладе), али шипак, знам ја за јадац.
Они што су се такарили по крову бејаху, срећом, забављени неким важним послом. Не дај боже да се осврну - поспадали би с крова ко гњиле крушке (не због тога што сам ја нека лепотица какве надалеко нема, већ што зидари нису мачке (ни кров пешачка стаза) и сваки неопрезан корак може главе да их кошта.