Недавно је оближњи тржни центар поводом свог трећег рођендана приредио концерт популарне певачице. Дан сунчан, леп, а у празнини (провинцији) без догађаја сваки догађај је добродошао.
Како бејасмо поранили, с децом стадосмо у прве редове, тик уз бину. Та позиција пружала нам је могућност да, између осталог, ако нам је воља, безмало, врло пажљиво и детаљно обавимо гинеколошки преглед (само да нас је исто интересовало), мислим одока, поменуте певачице.
Испрва смо мирно гледуцкале (и под њену сукњу, нехотице), а како она запева песме наше младости (песме неких група које тад бејаху популарне), а против старости (бољее бити пијаан негоо стаар...), и ми замрдуцкасмо. На крају констатовасмо да смо пале с ногу, а тек што смо који пут мрднуле куковима. О, младости, младости, да брзо одлазиш, људи кажу... А куд си појурила у п. м., ко да ти је крава стала на ногу?
Сестра и ја, не рекавши ништа једна дугој, обе бејасмо упрле поглед у жену на бини, тражећи јој мане, да видимо да све те јавне жене (пре провлачења кроз фотошоп) нису савршене и на старење имуне. Под шминком назирем подочњаке, боре... ноге јој нису нешто, некако жилаве. Није ни грациозна кад игра, а ко би вала и био на оним штиклеџама од петнаест центиметара. (Џаба јој у позадини онај, од ње двадесет година млађи, дечкић с бубњевима. Нисам ја моралиста и сматрам да љубав не зна за границе, али некако јој не пристаје: спрам ње оно голуждраво птиче дошло ко да га је родила... а она би га пред олтар водила.)
Још кад подиже руке увис, ја истог трена погледах сестру, сестра истог трена погледа мене и исцерисмо се задовољно (што ни она нема панцир да је штити од времена), разумевши да смо је посматрале из истог "угла".
И њој су руке отромбољене, трескају се тамо и овамо... /Нисмо ми од оних што животињама (као и њиховим газдама) желе зло: таман посла да комшији цркне крава... али нек му се мишићи руку мало оклембесе./ Старост не гледа кроз прсте ни богатству нити слави. Не можеш је умилостивити нити подмитити. И не мари за фотошоп.
Како бејасмо поранили, с децом стадосмо у прве редове, тик уз бину. Та позиција пружала нам је могућност да, између осталог, ако нам је воља, безмало, врло пажљиво и детаљно обавимо гинеколошки преглед (само да нас је исто интересовало), мислим одока, поменуте певачице.
Испрва смо мирно гледуцкале (и под њену сукњу, нехотице), а како она запева песме наше младости (песме неких група које тад бејаху популарне), а против старости (бољее бити пијаан негоо стаар...), и ми замрдуцкасмо. На крају констатовасмо да смо пале с ногу, а тек што смо који пут мрднуле куковима. О, младости, младости, да брзо одлазиш, људи кажу... А куд си појурила у п. м., ко да ти је крава стала на ногу?
Сестра и ја, не рекавши ништа једна дугој, обе бејасмо упрле поглед у жену на бини, тражећи јој мане, да видимо да све те јавне жене (пре провлачења кроз фотошоп) нису савршене и на старење имуне. Под шминком назирем подочњаке, боре... ноге јој нису нешто, некако жилаве. Није ни грациозна кад игра, а ко би вала и био на оним штиклеџама од петнаест центиметара. (Џаба јој у позадини онај, од ње двадесет година млађи, дечкић с бубњевима. Нисам ја моралиста и сматрам да љубав не зна за границе, али некако јој не пристаје: спрам ње оно голуждраво птиче дошло ко да га је родила... а она би га пред олтар водила.)
Још кад подиже руке увис, ја истог трена погледах сестру, сестра истог трена погледа мене и исцерисмо се задовољно (што ни она нема панцир да је штити од времена), разумевши да смо је посматрале из истог "угла".
И њој су руке отромбољене, трескају се тамо и овамо... /Нисмо ми од оних што животињама (као и њиховим газдама) желе зло: таман посла да комшији цркне крава... али нек му се мишићи руку мало оклембесе./ Старост не гледа кроз прсте ни богатству нити слави. Не можеш је умилостивити нити подмитити. И не мари за фотошоп.
Нема коментара:
Постави коментар