Шешир мој

Најстарији у мојој колекцији сламених шешира црвен је и стар преко две деценије. Кад сам га купила (а и ставила) за једну свадбу, био је сензација и, како се и могло очекивати од предмета и особе што штрче изнад свог времена и провинције, предмет подсмеха. (И данас-дани шешир се једва нешто чешће носи и захтева једва нешто мање смелости, а изазива готово једнако чуђење.)
Чувши како ће шешир бити део моје свадбене гардеробе, неке сестре су (мени иза леђа, разуме се... али, како је говорила моја баба - заклела се земља рају да се тајне све сазнају), канећи да буду духовите, изјавиле да је боље да на свадбу и не иду (срамота за фамилију, као да је црвени шешир фењер). Ја се ни тад нисам обазирала на мишљење околине, иако ме и сад чуди та смелост да се визуелно супротставим маси и издвојим из ње (ја, која у то време бејах тако несигурна и повучена). Сви  сватови бленули су у мене ко у чудо. А ваљда сам то и била: девојчица (од двадесетак лета, истина, али ипак) под шеширом широког обода и у црвеном необичном комплету (властита креација; нико ми није замерио због кривих ногу које су повремено из сукње извиривале и што нисам манекенски тип - можда је шешир све мане "заклањао") . 
И данас, иако шешире носим већ годинама (а већ су постали и модерни, што значи пожељни и прихватљиви), сваког лета, пролазници ме гледају радознало (моји су шешири ипак увек другачији: већи, дречавији, с посебном траком...). Не замерам им, увек се доброћудно смејуљим, забавља ме реакција људи из масе. И не обазирем се (нимало ме није страх да будем једна у милион).

Црвени шешир неко време је самовао у ормару, а сад је већ помало стешњен онима који су стигли после њега (у колекцији их је, засад, седам-осам: и љубичасти, и наранџасти, и два зелена...) Само, ниједан није толико свечан да га носим на (туђем) венчању, па рођаци могу да одахну (не морају венчања да отказују).