То што ја себи радим уопште није здраво. Не само да целог века идем странпутицом, но и у пропаст срљам. Да занемаримо све друго: легнем у зору, устанем у подне. Јутрос додуше устадох пре подне, пола сата пре. Сатима се потуцах међу јавом и међ сном, од немила до недрага, не могући се ниједном потпуно приклонити. Скочих из кревета тек кад зачух аутобус (а јасно ми беше да је онај у пола девет давно прошао и дан већ далеко одмакао) и наврат-нанос навукох неке фармерке, мајицу, како сам шта дохватила, натукох платнене балетанке на босу ногу... па скидох те фармерке, а обукох друге, изађох на терасу, уплаших се да је хладно, па обух чарапе и патике и, допустивши себи да зубе не оперем, појурих низ брдо, колико су ме ноге носиле.
Обећала сам била сестрићима да ћу данас направити штрудлу с маком (коју они обожавају, не би ми опростили да их обманем), а продавнице у којој мак могу да купим ваљда недељом раде до дванаест. Душу сам замало кроз нос испустила док сам се сјурила, а џаба. Пољубих врата, па видех да нисам била у праву: не раде до дванаест, већ до пола два. Само изгледа да им сат није с мојим сатом усклађен. Отрчах сместа у другу радњицу (добро се сетих), прекопута поште. Имате ли мак? Имају (сад могу да кажем: и није им неки, малчице горчи, мада, за добру свињу нема лоших сплачина). Ух, коначно сам могла да одахнем и успорим, осталог ће се наћи и на другом месту. Обећала сам деци да правим штрудлу, изјадах се продавачици, а спавала до малопре. (Ако је помислила да су деца моја лична, свакако је закључила и да сам узорна мајка, која спава до подне, а децу храни кад и чиме стигне.) Наставих да пазарим лагано, идући од продавнице до продавнице, с времена на време навлачећи фармерке испод дуге мајице. Сва срећа да је мајица дуга, иначе би људи иза мене имали шта и да виде. Лепо осећам како ми фармерке спадну на пола дупета (далеко од тога да сам мршава, но фармерке плитке, а бокови позамашни). Док се сетим да потражим одговарајући, или ма какав, каиш, има да пукне брука - кад обучем кратку мајицу, а појас ми спадне испод кука.
Тако сам јуче клечећи (и нагузивши се, да 'простите, у потрази за добрим углом) нешто у дворишту фотографисала, а сестра иза мене подругљиво, церећи се, примети: срећа да имаш гаће (па нисам ја естрадна уметница да их немам). Знам ја да ми фармерке лако падају, али се и кладим да је призор у тој зидарској пози (док ја гледам је ли све под либелу, озади ми вири велика... срамота) далеко примамљивији но кад какав занатлија чучне (да промени гуму на ауту рецимо) и да би мало ко одвратио поглед.
Фармерке су ми сад на месту (послушне кад сам у хоризонтали), а кревет до малопре беше пун мака (штрудлу смо макљали лежећи и гледајући цртаће), што је и по јада - не ваља што га је и желудац пун (нужна ми је тотална детоксикација): на млађима свет остаје, но мак претиче - па тетка да једе не престаје.
Обећала сам била сестрићима да ћу данас направити штрудлу с маком (коју они обожавају, не би ми опростили да их обманем), а продавнице у којој мак могу да купим ваљда недељом раде до дванаест. Душу сам замало кроз нос испустила док сам се сјурила, а џаба. Пољубих врата, па видех да нисам била у праву: не раде до дванаест, већ до пола два. Само изгледа да им сат није с мојим сатом усклађен. Отрчах сместа у другу радњицу (добро се сетих), прекопута поште. Имате ли мак? Имају (сад могу да кажем: и није им неки, малчице горчи, мада, за добру свињу нема лоших сплачина). Ух, коначно сам могла да одахнем и успорим, осталог ће се наћи и на другом месту. Обећала сам деци да правим штрудлу, изјадах се продавачици, а спавала до малопре. (Ако је помислила да су деца моја лична, свакако је закључила и да сам узорна мајка, која спава до подне, а децу храни кад и чиме стигне.) Наставих да пазарим лагано, идући од продавнице до продавнице, с времена на време навлачећи фармерке испод дуге мајице. Сва срећа да је мајица дуга, иначе би људи иза мене имали шта и да виде. Лепо осећам како ми фармерке спадну на пола дупета (далеко од тога да сам мршава, но фармерке плитке, а бокови позамашни). Док се сетим да потражим одговарајући, или ма какав, каиш, има да пукне брука - кад обучем кратку мајицу, а појас ми спадне испод кука.
Тако сам јуче клечећи (и нагузивши се, да 'простите, у потрази за добрим углом) нешто у дворишту фотографисала, а сестра иза мене подругљиво, церећи се, примети: срећа да имаш гаће (па нисам ја естрадна уметница да их немам). Знам ја да ми фармерке лако падају, али се и кладим да је призор у тој зидарској пози (док ја гледам је ли све под либелу, озади ми вири велика... срамота) далеко примамљивији но кад какав занатлија чучне (да промени гуму на ауту рецимо) и да би мало ко одвратио поглед.
Фармерке су ми сад на месту (послушне кад сам у хоризонтали), а кревет до малопре беше пун мака (штрудлу смо макљали лежећи и гледајући цртаће), што је и по јада - не ваља што га је и желудац пун (нужна ми је тотална детоксикација): на млађима свет остаје, но мак претиче - па тетка да једе не престаје.
Нема коментара:
Постави коментар