Јесењи пикник или опраштање са сунцем

Пре неки дан, потакнуте топлим сунцем (с којим се ових дана чврсто грлимо и с тугом опраштамо) и намамљене дивним жутим лишћем, а пре свега услед Машиног инсистирања, нас две ишле смо на последњи овогодишњи пикник, у виноград (а баш тог преподнева стрина беше све грожђе обрала - пих, требало је похитати).

У црвеној корпици од прућа (без које се ниједан наш излет не може замислити) понеле смо мало штрудле с маком (за Машу; ја сам већ била прешла све границе властитог желуца). Она је дограбила и неког медведа (ако и њему проради апетит, зафалиће нам штрудле, би ми јасно), којег сам, тек што одмакосмо од капије, морала ја да преузмем у наручје (одвећ је тежак, тобоже, за Машу). А све нас у стопу је пратио Слаткиш, пас који се летос у наше двориште доселио (а статус му је још нерешен: није наш, тврдимо ми, али у нашем дворишту, по својој слободној вољи, он борави) и ич се не обазире на гунђање мојих родитеља (нарочито кад им однесе и сакрије обућу) и одбијање да га усвоје (и мени пробише главу што га храним, чиме га, сматрају они, мамим; не, него ћу га пустити да скапа од глади). 

Једва да се домогосмо пола брда, а Маша већ поче да уздише и жали се на умор (као да је баба од осамдесет лета; што данашња деца немају кондиције и не чуди ме много - тешко их је одвојити од монитора). Е, ако каниш тетку да зајашеш - неће моћи. 
Кад ступисмо у виноград, допустих Маши да одабере место на које ћемо прострети прекривач, иако је свугде једнако лепо: лишће црвенкасто-жуто, а сунчеви зраци размилели се по нама. Како седосмо (а не знам да ли смедосмо; не седамо на ладан бетон, али и земља више није топла и могло би да буде незгодно), Маша објави: хоћу да једем (и посегну за корпом и кутијом)! Од сваког парчета отурала је корицу (оно што је најслађе, буквално пуно шећера - лоше за здравље и добро за депресију). Слаткиш ништа није рекао, али је обилазио уоколо (те се подвуче под једну вињагу, те зађе под другу, те нам излети с бока, те зађе иза леђа) и коначно увребао повољан тренутак да се парчета докопа.  Ја сам се одмах стровалила на прекривач (ова гравитација обара с ногу), а потом узех Машу на нишан: најпре сам ја њу сликала, а потом је она меди (кад сам ја наново прилегла) приредила исте муке. Ја лежим и жмирим, па и прислушкујем. Таман се, мученик, смести измеђ две вињаге, а она зановета: десно, још мало десно, не, не, мало лево, па десно (ко да је Снеки Бабић: хопа-цупа)... Признала ми је потом, кад из мене провали смех, да је меда она, а она ја. И мени је приредила исто: помери се мало тамо, мало овамо, једва некако окину (па шта, каже, и ти си мене тако; вала је злопамтило - враћа мило за драго).

Машо, ти никад нећеш нимало да легнеш да гледамо небо (док не легне она, ни мени не да мира, стално нешто зановета), пожалих се ја, само једеш. Па то је пикник, одговори неумољиво и озбиљно она, да се једе, а не да се лежи.

Требало је да је послушам: боље да сам јела и добила који грам више, но што сам на земљу села, па ми на усни искочио херпес. /Херпеси ме увек нападну кад крене сезона слава и три пољупца, па не знам је ли ми непријатније да госте на својој крсној слави и домаћине на туђој непрестано одгуркујем (имам херпес, имам херпес) или да се препустим љубљењу, правећи се луда (да не скрећем пажњу на себе - одрадим што се од мене очекује и мирна ми глава... а њима шта бог да )./