И кад у тржном центру седимо -- домаће једимо

Нисмо још ни сат и по у тржном центру страћили, а Матија већ почео да гунђа, посрће и посустаје. /И мене су  издавале ноге, а и воља да зурим по продавницама. Кад боље размислим, ту вољу већ месецима нисам ни имала./ И почео је да се дури већ на улазу у другу радњу. Е неећу (намрштио се ко небо пред кишу), само што ви хоћете! Он је хтео у Мек, да једе, сместа, јер је био гладан. Сад ћемо, Матија, сад ћемо... само прво да видимо ово, да купимо оно...
Гледамо, а не видимо. Матија и Миа који пут тркну између окачене одеће, а црева не престају да крче (и моја су вала упомоћ звала). Хаајдемоо да једемо!
Коначно, мама се врати по неку кошуљу, а нас троје поседасмо на фотеље у холу. Хтео је Матија да једе лењу питу (претходне вечери сам је направила, па понела пуну кутију). И мљац-мљац... Ја сам појео ЦетЛи, похвали се на крају мој сестрић... а Миа тЛи... 
У холу на фотељи поред нас седео и неки дечачић. И чим сам розе кутију извадила из торбе, и он је на њу усмерио пажњу. Колебах се на трен, непријатно ми, не знам како да га понудим. Коначно га позвах, а он стидљиво шмугну натраг на фотељу. Како није престајао да гледа, ја га позвах још једном. Тад се насмеја и приђе, те се послужи. Тек тад отац (који је с мајком био забављен неким разговором) уочи шта се дешава и упита, осмехнут (па зна човек како су деца непосредна), је ли неког питао (ваљда је мислио да се клинац сам примакао нашим јаслима)... Ја сам га позвала, рекох. Домаћа храна, насмејах се. Мали се засити једним парчетом. Понудих и родитеље, али одрасли су тако стегнути, одбише с осмехом.
После ме сестра пита: и мајка га пустила (да узме колач од странаца)? Пустила. Ваљда људи осете кад је то ОК. Не знају они да ја, док спремам колаче, триста пута оперем руке. И ја бих вероватно пре пустила дете да нешто поједе, но да увредим људе. Па неће црева да му провали. 
И кад у тржном центру седимо -- домаће једимо!