Маша је остала да учимо Свет око нас. А планирале смо за данас и пикник, шетњу, базање по ливадама...
Како је дан одвише кратак, морале смо спојити лепо и корисно (јер корисно нисмо смеле забаталити, а лепо себи нисмо желеле ускратити). Таман кад наумисмо да лењу питу ставимо у ранац, на вратима се појави и Огњен -- решио да нам с придружи (иако је прво рекао да има посла). Е, добро, биће свакоме по три колача. Убацисмо и флашу воде, две танке простирке (зелене) и уџбеник.
И тако кренусмо "по шумама и горама наше земље поносне". Тек што зађосмо међ пашњаке и оранице, пренуше нас фазани (један који прхну и други што међ травкама настави да шета). А онда у врх брда спазисмо и јелена, како диван, поносно дигнуте главе, ослушкује неко време и гледа у нас, а онда јурну међ дрвеће. Ах, како је љубитељу природе лако да у пролеће буде усхићен.
Сликали се, снимали, чаврљали, певали, па и учили /али тек кад стигосмо на одредиште: пред камп-кућицу, адаптирану у (омањи, какав-такав, добро дошао) ловачки дом/. Посао предавача (оног који ишчитава, пропитује и, готово силом, улива знање у првачку главу) беше преузео Огњен (мени та част припаде тек мало на крају). Колико су Маши мисли блуделе, добро јој у главу и усадисмо понешто о врстама земљишта, рељефу, ваздуху... Кад савладамо и последњу лекцију, обећах јој (да је мотивишем), трчаћемо по њиви засејаној пшеницом (јесте, прегазимо је, али се она после наново усправи). Нисам мислила да се тркамо, али је она тако схватила. И ја, шта ћу, обећање морадох да испуним. Три, четири... САД! Како се дадосмо у трк, сви се зацерекасмо (или то бесмо само Огњен и ја). Не памтим откад нисам потрчала, па ме обузео неки занос и жудња за победом. Трчим, трчим као вихор, смејем се, земљу не додорујем (о бусике се не саплићем)... помало тек заносим улево. Све време бејах у вођству и коначно тријумфовах крај расцвалог дрвцета (можда глога, дрена...).
Никад ниси била бржа, рече задихано и незавидно Маша, кад и сама стиже на циљ (односно крај њиве). Да не поверујете: тетка стигла прва (хвалим се, хвалим); одувала и безмало пунолетног братића и седмогодишњу сестричину! Ко би рекао (још ја нисам за бацање): одавно нисам потрчала (сем за аутобусом можда; истина је да увек дође следећи, али тек за сат времена).
Маша је на Тари победила у трчању, а Огњен иначе тренира. Шта тренираш, нашалих се, кад сам те победила! Смејао сам се, рече покушавајући да се оправда (као, то га је омело). Ма иди, па и ја сам се све време смејала (нарочито кад прва дотрчах до врзине). /Тренираш одбојку, а тетка те победила, јухуу!/
На једној ливади пуној жутог цвећа Маша је певала Косовске божуре и ваљда глумила Јелену Томашевић, а ја сам морала да снимам и снимам, милион пута, колико год је она захтевала (боже, какав је перфекциониста то дете; а терао ме ђаво да сваки пут изнесем неку примедбу)... Огњен је, кад год чује да дубок санак усни Рада са Косова, утрчавао у кадар и бивао хулиган патриЈота, који скаче и урла: Ко-со-во јее срце Ср-би-је, срце Ср-би-је, срце Ср-би-јее... Између снимања смо се од смејања хватали за стомак (кад шетам с два глумачки надарена створа).
У повратку (другом путањом) Маша је имала и практичну наставу. Видела је шта је поток (кад на њега сред шуме набасасмо), па га прескочила... Било је и равница, и узвишења, и удубљења... И да се диви и да се чуди, и да запиткује и да спознаје... На њиви је опипала и мрвила бусен земље да јој увиди растреситост... Осетила разлику између чистог и загађеног ваздуха (дао бог: где је поток, ту је и смеће, а где је смеће, нос се неугодно грчи).
Јуче осетих одређене неугодности у препонама и канда ми је ход малчице отежан. /Сапутнике нисам питала имају ли какве тегобе./
Немојте ником да кажете: изгледа да након зиме нисам у завидној кондицији (разглавили ми се удови од оне трке, а и добре смо километре препешачили).
Како је дан одвише кратак, морале смо спојити лепо и корисно (јер корисно нисмо смеле забаталити, а лепо себи нисмо желеле ускратити). Таман кад наумисмо да лењу питу ставимо у ранац, на вратима се појави и Огњен -- решио да нам с придружи (иако је прво рекао да има посла). Е, добро, биће свакоме по три колача. Убацисмо и флашу воде, две танке простирке (зелене) и уџбеник.
И тако кренусмо "по шумама и горама наше земље поносне". Тек што зађосмо међ пашњаке и оранице, пренуше нас фазани (један који прхну и други што међ травкама настави да шета). А онда у врх брда спазисмо и јелена, како диван, поносно дигнуте главе, ослушкује неко време и гледа у нас, а онда јурну међ дрвеће. Ах, како је љубитељу природе лако да у пролеће буде усхићен.
Сликали се, снимали, чаврљали, певали, па и учили /али тек кад стигосмо на одредиште: пред камп-кућицу, адаптирану у (омањи, какав-такав, добро дошао) ловачки дом/. Посао предавача (оног који ишчитава, пропитује и, готово силом, улива знање у првачку главу) беше преузео Огњен (мени та част припаде тек мало на крају). Колико су Маши мисли блуделе, добро јој у главу и усадисмо понешто о врстама земљишта, рељефу, ваздуху... Кад савладамо и последњу лекцију, обећах јој (да је мотивишем), трчаћемо по њиви засејаној пшеницом (јесте, прегазимо је, али се она после наново усправи). Нисам мислила да се тркамо, али је она тако схватила. И ја, шта ћу, обећање морадох да испуним. Три, четири... САД! Како се дадосмо у трк, сви се зацерекасмо (или то бесмо само Огњен и ја). Не памтим откад нисам потрчала, па ме обузео неки занос и жудња за победом. Трчим, трчим као вихор, смејем се, земљу не додорујем (о бусике се не саплићем)... помало тек заносим улево. Све време бејах у вођству и коначно тријумфовах крај расцвалог дрвцета (можда глога, дрена...).
Никад ниси била бржа, рече задихано и незавидно Маша, кад и сама стиже на циљ (односно крај њиве). Да не поверујете: тетка стигла прва (хвалим се, хвалим); одувала и безмало пунолетног братића и седмогодишњу сестричину! Ко би рекао (још ја нисам за бацање): одавно нисам потрчала (сем за аутобусом можда; истина је да увек дође следећи, али тек за сат времена).
Маша је на Тари победила у трчању, а Огњен иначе тренира. Шта тренираш, нашалих се, кад сам те победила! Смејао сам се, рече покушавајући да се оправда (као, то га је омело). Ма иди, па и ја сам се све време смејала (нарочито кад прва дотрчах до врзине). /Тренираш одбојку, а тетка те победила, јухуу!/
На једној ливади пуној жутог цвећа Маша је певала Косовске божуре и ваљда глумила Јелену Томашевић, а ја сам морала да снимам и снимам, милион пута, колико год је она захтевала (боже, какав је перфекциониста то дете; а терао ме ђаво да сваки пут изнесем неку примедбу)... Огњен је, кад год чује да дубок санак усни Рада са Косова, утрчавао у кадар и бивао хулиган патриЈота, који скаче и урла: Ко-со-во јее срце Ср-би-је, срце Ср-би-је, срце Ср-би-јее... Између снимања смо се од смејања хватали за стомак (кад шетам с два глумачки надарена створа).
У повратку (другом путањом) Маша је имала и практичну наставу. Видела је шта је поток (кад на њега сред шуме набасасмо), па га прескочила... Било је и равница, и узвишења, и удубљења... И да се диви и да се чуди, и да запиткује и да спознаје... На њиви је опипала и мрвила бусен земље да јој увиди растреситост... Осетила разлику између чистог и загађеног ваздуха (дао бог: где је поток, ту је и смеће, а где је смеће, нос се неугодно грчи).
Јуче осетих одређене неугодности у препонама и канда ми је ход малчице отежан. /Сапутнике нисам питала имају ли какве тегобе./
Немојте ником да кажете: изгледа да након зиме нисам у завидној кондицији (разглавили ми се удови од оне трке, а и добре смо километре препешачили).
Нема коментара:
Постави коментар