Кад сам се вратила синоћ (са изборног места -- ни мени није проблем да зарађујем леба без мотике... а и, будући списатељско њушкало, волим да осматрам народ и пуштам да ме обузима надахнуће), беше већ око пола једанаест. Устрчах уз степенице и готово пољубих врата. 

Не знам шта су се закључали, кад некад то не чине до пола ноћи (све ја проверавам, да нам неко не здипи највеће благо, што ноћу у мом кревету почива). Како лупих у стакло, они се огласише. Јел' победио..., зачу се изнутра. //&%&%%&$ вас ..., да вас (/(/&/&%&, зачу се споља.
Најзад ми, упркос свему, отворише. Обоје исклиберени: мајка у ходнику, отац у кухињи, за асталом и пред телевизором.
И, као со на рану, изјавише како су гласали. Ишли сте на гласање, изненадих се (а богами и разочарах; рачунала сам да бар њих двоје, иако знам да одавно гледају кроз ружичасте наочаре, неће (игром случаја, а не својом вољом) учествовати у намицању црне завесе и преко моје будућности). Даа, смеју се они. 

Отац сав шљашти, зализане мокре косе -- јасно ми је да се управо окупао. Мајка додуше нешто ужутела, а и она зрачи неком ведрином. Нисте ваљда стварно ишли? Па како сте ишли кад си болесна, упитах. Боље ми је (што се и видело), и даље се мајка смешка, купила си ми лек. Е, да сам знала, рекох, не бих ти купила лек три дана.
Ма нисте ишли, најзад закључих, зезате ме. И сва срећа (ако среће има) бејах у праву. Несрећа није спречена, али бар смо избегли породични раздор.