Косилица се ипак није покварила. Јебига, ипак нисам вештица. А пожелела сам да је штогод, бар на који дан, онеспособи. Мада, она ништа није крива. Само је средство у рукама сулудих косаца.
Некада давно трава је у мом дворишту знала да нарасте готово и до колена. Откако је купљена косилица, трава једва дорасте до чланака, недеља стигне, а мој се отац лати кошења. И гурај лево, гурај десно, посече ми све маслачке и беле раде. Кратко сам се тој лепоти дивила. Маслачак у зеленој трави слика је која ме сваки пут неизмерно усхићује. Али тако кратко по трави расут бива, тако кратко. И дивећи му се ја га уједно жалим, што зачас мине. И жалим себе кад га нестане, и жалим себе што ћу једнако брзо минути.
Што мораш сад да косиш, довикнух оцу, сачекај још који дан (неће свет да пропадне). Маслачак тек што није прецветао; пусти ме да у њему још мало уживам, пакосниче. А, не, неће да одустне од свог наума.
Док се са извора вратисмо, он већ цело двориште ошишао на кеца. Само што косе не почех да чупам и да наричем. А остави нам овај део, завапих и показах на окружење два јалова јоргована (јутрос смо се под њима сликали, сутра већ то неће бити ни близу тако чаробно место) и међу њима једног пања (на којем већ две деценије сликам своје сестриће).
Али отац алав, не зна за доста. Где год коју травку види, сече ко махнит. Маша, моја следбеница, и ја стадосмо начас пред маслачке и беле раде као они малобројни који су телима бранили платане у Булевару. Стадосмо, па одустадосмо.
Не вреди се борити с разорним силама и електричним косилицама, не вреди се борити с незајажљивим косцима, у којима ич љубави и разумевања за природу нема. И тако, зарад неке помодне естетике погибе данас стотине маслачака жутих...
Некада давно трава је у мом дворишту знала да нарасте готово и до колена. Откако је купљена косилица, трава једва дорасте до чланака, недеља стигне, а мој се отац лати кошења. И гурај лево, гурај десно, посече ми све маслачке и беле раде. Кратко сам се тој лепоти дивила. Маслачак у зеленој трави слика је која ме сваки пут неизмерно усхићује. Али тако кратко по трави расут бива, тако кратко. И дивећи му се ја га уједно жалим, што зачас мине. И жалим себе кад га нестане, и жалим себе што ћу једнако брзо минути.
Што мораш сад да косиш, довикнух оцу, сачекај још који дан (неће свет да пропадне). Маслачак тек што није прецветао; пусти ме да у њему још мало уживам, пакосниче. А, не, неће да одустне од свог наума.
Док се са извора вратисмо, он већ цело двориште ошишао на кеца. Само што косе не почех да чупам и да наричем. А остави нам овај део, завапих и показах на окружење два јалова јоргована (јутрос смо се под њима сликали, сутра већ то неће бити ни близу тако чаробно место) и међу њима једног пања (на којем већ две деценије сликам своје сестриће).
Али отац алав, не зна за доста. Где год коју травку види, сече ко махнит. Маша, моја следбеница, и ја стадосмо начас пред маслачке и беле раде као они малобројни који су телима бранили платане у Булевару. Стадосмо, па одустадосмо.
Не вреди се борити с разорним силама и електричним косилицама, не вреди се борити с незајажљивим косцима, у којима ич љубави и разумевања за природу нема. И тако, зарад неке помодне естетике погибе данас стотине маслачака жутих...
Нема коментара:
Постави коментар