Гласачке кутије и средњи прсти

Коначно су и на моја врата покуцали (да не буде да су само звали, а дошли нису). Срећом, ја нисам била код куће. 

Једнако бих се обрадовала посети активиста било које странке. У овој кући одувек је свак (и црни Циганин, и потпуни незнанац) могао да буде почашћен кафом (и колачима, ако се затекну), да предахне, добије какву помоћ (ако је иште)... и то је све. Да ли ћу ја и за кога да гласам -- само је МОЈА ствар. Никоме ништа не морам да потписујем, гарантујем, обећавам... А и ако бих тако што учинила, ко може бити сигуран да га, кад спустим листић у гласачку кутију, нећу обманути? Мајка је, ако не лаже, остала уздржана (е, није баш да Машина и моја свакодневна критика нема вајде -- канда је бар једно од мојих родитеља ставило прст на чело).
Моју стрину су, и то ми мајка вечерас рече, звали телефоном, да питају хоће ли (укућани, канда сви у породици морају мислити као један -- туђом главом) гласати за Њега. Хоћете ли? Хоћемо, рекла она. Колико вас има, питали. Седам, одговорила стрина. Уу, машала, вербално протрља руке алава активисткиња. /И лицем јој се, главу дајем, осмех од ува до ува развуче./

Није могла да види како стрина, ђаволски се осмехујући, све време у једној руци држи слушалицу (и саговорнику говори оно што жели да чује), а на другој истурен средњи прст, као истински одговор: ето шта ћете добити (а то сте и заслужили)! 
 Цркла сам од смеха. И питам се како ће у оне омање гласачке кутије стати толики средњи прсти (што недвосмислено и пркосно штрче или се у песници грче).