Кад год прођем градом, људи аутоматски окрећу главе ка мени, застају да ме осмотре, неретко се, не скривајући симпатије, осмехују... Мени не смета. Многи су ми рекли да им се све те боје јако допадају, али немају са чим да их сложе (односно, немају петље да толико штрче и дрече). Недавно ми шнајдерка рече да ми се није могла сетити имена, па ме у именику свог мобилног телефона тражила као Зелену. А тако ме, чула сам, именују и неки моји суграђани.
Пре неки дан седим код другарице, крај тезге у којој ради (продаје сувенирчиће од керамике). Од Калемегдана наилази група младића и девојака, обучена у црвене мајице и зелене хеланке (жене мислим, младићи су вероватно имали неке панталоне) - рекламирају Идеу. Двоје ме погледаше и готово се грохотом насмејаше, јер сам изгледала као једна од њих (а нико ми није платио): црвена сукња и дуугее минђуше, а зелене патике и мајица.
Нешто касније појави се једна жена, те стаде са стране да осмотри звона. Беше врло непосредна и комуникативна, па нам рече како би звоно поклонила пријатељици у неком хрватском граду на В (заборавих му име). Скупља, каже, звона одавно. Њен муж каже да му, откад је зна, та звона клепећу.
И поче жена спонтано да прича о Загребу, у којем је недавно боравила. Жене су тамоо... застаде, не налазећи речи да опише дивљење и остављајући нама да разумемо какву дивоту крију те три тачкице. У Загребу су жене другачије, много боље изгледају, тамо су жене (поглед јој паде на мене)... овакве (упре руком у ме)... Потом, погледавши ме наново, прекиде неку другу причу, не успевши да сакрије занос: види ове боје! Па не одоли да се нашали: колико кошта (насмеја се притом, што мало ублажи неочекивану, можда и непристојну, понуду) цео експонат (рукама описа по ваздуху контуре мог тела, све са столицом)? Да је однесем кући и ставим у прозор (ово последње можда додаде да се претходно не протумачи погрешно или да се не досетимо шта је стварно мислила; колики би тај прозор морао бити, леле, да не прсне од силне ведрине).
Еее, још ниједан мушкарац не пожеле (бар не отворено) да мноме украси свој дом (тај би се у светлост и радост претворио), а ова жена... Може, сложи се моја другарица, у којој проради пословни дух, и поче да поставља услове: може, водите је, само негде где има дрвећа, пуно цвећа, где је лепа природа, по могућству на мору (зна она да волим природу, а рачуна и да би сама летовала за џ)... Да је водим у Опатију, прихвати игру жена. Мене нико ништа не упита, ја се само смејуљих на столици (не успевајући са сигурношћу да утврдим да ли се случајна пролазница шали или је враг однео шалу).
Не вреди, сви њихови планови падоше у воду јер мени више паше једна друга југословенска република, иако сиромашнија и примитивнија, кажу. А нисам ни наклоњена истом полу, сестро (слатка, фигуративно мислим... или топла), чак ни супротном.
Пре неки дан седим код другарице, крај тезге у којој ради (продаје сувенирчиће од керамике). Од Калемегдана наилази група младића и девојака, обучена у црвене мајице и зелене хеланке (жене мислим, младићи су вероватно имали неке панталоне) - рекламирају Идеу. Двоје ме погледаше и готово се грохотом насмејаше, јер сам изгледала као једна од њих (а нико ми није платио): црвена сукња и дуугее минђуше, а зелене патике и мајица.
Нешто касније појави се једна жена, те стаде са стране да осмотри звона. Беше врло непосредна и комуникативна, па нам рече како би звоно поклонила пријатељици у неком хрватском граду на В (заборавих му име). Скупља, каже, звона одавно. Њен муж каже да му, откад је зна, та звона клепећу.
И поче жена спонтано да прича о Загребу, у којем је недавно боравила. Жене су тамоо... застаде, не налазећи речи да опише дивљење и остављајући нама да разумемо какву дивоту крију те три тачкице. У Загребу су жене другачије, много боље изгледају, тамо су жене (поглед јој паде на мене)... овакве (упре руком у ме)... Потом, погледавши ме наново, прекиде неку другу причу, не успевши да сакрије занос: види ове боје! Па не одоли да се нашали: колико кошта (насмеја се притом, што мало ублажи неочекивану, можда и непристојну, понуду) цео експонат (рукама описа по ваздуху контуре мог тела, све са столицом)? Да је однесем кући и ставим у прозор (ово последње можда додаде да се претходно не протумачи погрешно или да се не досетимо шта је стварно мислила; колики би тај прозор морао бити, леле, да не прсне од силне ведрине).
Еее, још ниједан мушкарац не пожеле (бар не отворено) да мноме украси свој дом (тај би се у светлост и радост претворио), а ова жена... Може, сложи се моја другарица, у којој проради пословни дух, и поче да поставља услове: може, водите је, само негде где има дрвећа, пуно цвећа, где је лепа природа, по могућству на мору (зна она да волим природу, а рачуна и да би сама летовала за џ)... Да је водим у Опатију, прихвати игру жена. Мене нико ништа не упита, ја се само смејуљих на столици (не успевајући са сигурношћу да утврдим да ли се случајна пролазница шали или је враг однео шалу).
Не вреди, сви њихови планови падоше у воду јер мени више паше једна друга југословенска република, иако сиромашнија и примитивнија, кажу. А нисам ни наклоњена истом полу, сестро (слатка, фигуративно мислим... или топла), чак ни супротном.
Нема коментара:
Постави коментар