Понекад је једини начин да сестричине приволим да једу (игра је као секта - не можеш децу од ње отргнути) - наступ у импровизованом комаду, у којем су оне обично принцезе (шта то има тако привлачно у њима, живо ме интересује и да ли се сви на принцезе ложе... јер онда ћу остати довека уседелица, о боже).
Ја, која се редовно кухињом врзмам у улози служавке, поставих на сто мале плитке тањириће. Међутим, како су готово сви ти тањири за свакодневну употребу распарени, испостави се да једна принцеза има тањир с некаквим коњима и кочијама (на шта у оне посебно слабе), а друга с неким цветићима (или нечим другим, али поента је у томе да тањири НИСУ ИСТИ и да је у туђој руци комад увек већи).
Служавко, обрати ми се оштро Маша, оћу и ја тањир с коњићима. Их, да је у близини какав ранч, па да мазнем које ждебе. Овако, нема коња ни за лек, што значи да се морам сналазити како знам. Проблем сам решила у два корака: најпре узела тај спорни тањир за себе, а онда их подсетила на отменост којој морају тежити. Ама, не приличи да једете из истог тањира као служавка, рекох, и нема их више. Или ћете јести из овог плеханог (што би опет било зло јер два иста нема). /Ма шта знају ове принцезе, не инсистирају оне на златном есцајгу, можеш и земљано посуђе да им подметнеш./
Срећом обе аристократкиње се примирише, пристадоше на различитост и посветише се обедовању, како би што пре наставиле с игром у служавкиној тј. мојој соби.
Ја, која се редовно кухињом врзмам у улози служавке, поставих на сто мале плитке тањириће. Међутим, како су готово сви ти тањири за свакодневну употребу распарени, испостави се да једна принцеза има тањир с некаквим коњима и кочијама (на шта у оне посебно слабе), а друга с неким цветићима (или нечим другим, али поента је у томе да тањири НИСУ ИСТИ и да је у туђој руци комад увек већи).
Служавко, обрати ми се оштро Маша, оћу и ја тањир с коњићима. Их, да је у близини какав ранч, па да мазнем које ждебе. Овако, нема коња ни за лек, што значи да се морам сналазити како знам. Проблем сам решила у два корака: најпре узела тај спорни тањир за себе, а онда их подсетила на отменост којој морају тежити. Ама, не приличи да једете из истог тањира као служавка, рекох, и нема их више. Или ћете јести из овог плеханог (што би опет било зло јер два иста нема). /Ма шта знају ове принцезе, не инсистирају оне на златном есцајгу, можеш и земљано посуђе да им подметнеш./
Срећом обе аристократкиње се примирише, пристадоше на различитост и посветише се обедовању, како би што пре наставиле с игром у служавкиној тј. мојој соби.
Нема коментара:
Постави коментар