У петак, кад се сестра вратила с посла, спазила је да је Матија из вртића донео пиџаму и патофне. Добро, ако си понео пиџаму, рече мама, да ти оперем; а што си понео патофне? Зато што више нећу да идем, одговори одлучно Матија. 
Има у вртићу неки Павле, који Матији није по вољи, мали изгредних и наслиник што ће, ценим, очас посла у озбиљног силеџију стасати (па можда урлати на митинзима, па ускочити на фудбалски терен, па млатити и разбијати...). Првог дана Матијиног боравка у вртићу, тај мали га је гурнуо са столице, а овај бризнуо у плач (баш као прекјуче кад сам му рекла да не пушта глупе цртаће - што нам је то дете осетљиво дозлабога!). И отад се, мученик, вазда колеба: и ишао би, а не би да се суочава с тим напасником. Нађи тог малог, рекла сам сестри, и ишчупај му уши. Ако он удари тебе, удари и ти њега, рекли су му сестра и зет. Доб'о, климнуо је Матија главом (али џаба, не бије се тај, још увек, ван своје куће - искључиво са сестром).
Рекле су васпитачице да с тим Павлом и иначе имају проблема (то није оправдање). И лаику је јасно да се Павле тако понаша јер и сам има проблема (мама и тата негде греше), али то није наш проблем (мислим, не можемо ми то да решимо, а не можемо ни допустити да због тога страда наш потомак).