Тек што сам се вратила с тродневног пута, а Маша ме, онако исцрпљену, сатера у своју собу, да се играмо. Устезала сам се испрва, два-три пута шмугнула у кухињу, покушавала да се извучем, али она просикта: е паа, онда си жена, ниси девојчица (ааа, отровног ли језика)! И ја, шта ћу, похитах за њом да чиним што се од мене захтева и што ће ми обезбедити вечну младост и право на незрелост.
Испрва она беше продавачица, а ја мрзовољни купац, што је прибио задњицу уз топли радијатор. После сам у купатилу морала да посматрам како она купа бебу (пластичну), а притом да држим Игњата на колену, док он млати и ногама и рукама покушавајући да и сам учествује у том брчкању.
Кад се Игњата, накратко тек, отарасисмо, неким чудом намамих Машу на кревет (да одморим леђа). Али то је створило неку интимну атмосферу, па Маша са смешком упита: а у кога си се тии заљубила? (Јадно моје срце никад нема мира; сестричине га све чешће салећу и по њему чапркају.)
Ниисам се заљубила, тобоже се згранух ја (откуд ти тоо паде на памет?)... тетке се не заљубљују (слагах и не трепнух; учим се од других). /Никако да стиснем петљу и признам лепо деци... да ми срце није стена. Додуше, пре но што бих име изговорила до краја, цео округ би знао (Маша не зна да држи језик за зубима)./
А у кога си се тии заљубила (напад је најбоља одбрана), узвратих ја истом мером.
Ја сам прво у Страхињу, рече Маша, нимало се не снебивајући, а онда поче да ређа: па Коста, па онај што ме љубио... /Љубио те, запрепастих се. Где те љубио? Кад те љубио? Само реци који је, уши ћу му ичшупати!/ Ма нее, брее, зграну се Маша, у неверици - ЈУРИО! /Аааа, то ме мало, и само на трен, умири. (Мораћу да посетим ушног лекара.) Јурио те?! (Ни то ми не беше по вољи и изазва низ нових питања: ко је тај, иде ли и он у предшколско, је ли старији од тебе, где те јурио (на некој рођенданској журци), што те јурио, како је смео да те јури, шта он има тебе да јури...?!)/ И у Павлета. /Хм, мораћемо, Машо, озбиљно да поразговарамо, и о Павлету (док су Маша и Миа годинама добијале исте хаљинице, пиџамице, прекриваче, кревете... сестре су гласно и у шали исказивале бојазан: само да немају исте момке - мисли се на једног којег би делиле, а не на два клонирана; с "Павлетом" се то обистинило) и о акузативу./ Ја имам више од Мие, додаде напослетку, поносно (као да су момци главице купуса).
О, ове нове, незајажљиве, генерације! Је ли то ствар престижа? Да ли квантитет гарантује квалитет? И како можеш у све њих да будеш заљубљена, побогу?! (На кога ли си повукла, људи моји... кад на тетку моногамна и идеалиста ниси?!)
Испрва она беше продавачица, а ја мрзовољни купац, што је прибио задњицу уз топли радијатор. После сам у купатилу морала да посматрам како она купа бебу (пластичну), а притом да држим Игњата на колену, док он млати и ногама и рукама покушавајући да и сам учествује у том брчкању.
Кад се Игњата, накратко тек, отарасисмо, неким чудом намамих Машу на кревет (да одморим леђа). Али то је створило неку интимну атмосферу, па Маша са смешком упита: а у кога си се тии заљубила? (Јадно моје срце никад нема мира; сестричине га све чешће салећу и по њему чапркају.)
Ниисам се заљубила, тобоже се згранух ја (откуд ти тоо паде на памет?)... тетке се не заљубљују (слагах и не трепнух; учим се од других). /Никако да стиснем петљу и признам лепо деци... да ми срце није стена. Додуше, пре но што бих име изговорила до краја, цео округ би знао (Маша не зна да држи језик за зубима)./
А у кога си се тии заљубила (напад је најбоља одбрана), узвратих ја истом мером.
Ја сам прво у Страхињу, рече Маша, нимало се не снебивајући, а онда поче да ређа: па Коста, па онај што ме љубио... /Љубио те, запрепастих се. Где те љубио? Кад те љубио? Само реци који је, уши ћу му ичшупати!/ Ма нее, брее, зграну се Маша, у неверици - ЈУРИО! /Аааа, то ме мало, и само на трен, умири. (Мораћу да посетим ушног лекара.) Јурио те?! (Ни то ми не беше по вољи и изазва низ нових питања: ко је тај, иде ли и он у предшколско, је ли старији од тебе, где те јурио (на некој рођенданској журци), што те јурио, како је смео да те јури, шта он има тебе да јури...?!)/ И у Павлета. /Хм, мораћемо, Машо, озбиљно да поразговарамо, и о Павлету (док су Маша и Миа годинама добијале исте хаљинице, пиџамице, прекриваче, кревете... сестре су гласно и у шали исказивале бојазан: само да немају исте момке - мисли се на једног којег би делиле, а не на два клонирана; с "Павлетом" се то обистинило) и о акузативу./ Ја имам више од Мие, додаде напослетку, поносно (као да су момци главице купуса).
О, ове нове, незајажљиве, генерације! Је ли то ствар престижа? Да ли квантитет гарантује квалитет? И како можеш у све њих да будеш заљубљена, побогу?! (На кога ли си повукла, људи моји... кад на тетку моногамна и идеалиста ниси?!)
Нема коментара:
Постави коментар