За дан који је управо минуо беше најављено готово читавих тридесет степени. И ја јутрос реших да се понашам у складу с тим, а не с календаром.
Дакле, обула сам зелене еспадриле (не знам како другачије да назовем то) на босе ноге, обукла танке зелене шалваре, па, пошто ми је дошло да са тим комбинујем нешто пинк, из регала извукох и врррло деколтирану мајицу (није што сам хтела, није бога ми, немам другу).
Тај деколте, додуше, делимично сам камуфлирала (пола нехотице, а пола намерно) дивном зеленом огрлицом: кроз њене коштане кружиће само су најнепристојније очи продирале до коже. /Да, елементи огрлице су од некаквих костију, тако су ми рекли у индијској радњи; ако је животиња, како се надам, већ била угинула, зар је могла пожелети ишта боље него да по смрти почива на (лепим и складним, кхм) грудима?/
Елем, испоставило се да ми је потез био непромишљен, јер сви око мене бејаху поприлично одевени и загасити, јесењи... а ја, заносно и пркосно лето - исувише сам штрчала, дакле привлачила (нарочито нежељену) пажњу. Већ како крочих на аутобуску станицу сусретох алави поглед једног службеника (исти ме и по повратку дочекао, али тај украдени трен је све чиме се овајдио), који ме и иначе вазда проматра (а ја се правим да не видим и не разумем, јер ме то ич не интересује). Разуме се да сам скренула поглед сместа, као да се ништа није догодило, и, сва насмејана и раздрагана (увек сам таква од сунца), посветила разговору с другарицом (осећајући све време како ме незнанци радознало погледима салећу... а ја баш никог да гледам нећу).
Дакле, обула сам зелене еспадриле (не знам како другачије да назовем то) на босе ноге, обукла танке зелене шалваре, па, пошто ми је дошло да са тим комбинујем нешто пинк, из регала извукох и врррло деколтирану мајицу (није што сам хтела, није бога ми, немам другу).
Тај деколте, додуше, делимично сам камуфлирала (пола нехотице, а пола намерно) дивном зеленом огрлицом: кроз њене коштане кружиће само су најнепристојније очи продирале до коже. /Да, елементи огрлице су од некаквих костију, тако су ми рекли у индијској радњи; ако је животиња, како се надам, већ била угинула, зар је могла пожелети ишта боље него да по смрти почива на (лепим и складним, кхм) грудима?/
Елем, испоставило се да ми је потез био непромишљен, јер сви око мене бејаху поприлично одевени и загасити, јесењи... а ја, заносно и пркосно лето - исувише сам штрчала, дакле привлачила (нарочито нежељену) пажњу. Већ како крочих на аутобуску станицу сусретох алави поглед једног службеника (исти ме и по повратку дочекао, али тај украдени трен је све чиме се овајдио), који ме и иначе вазда проматра (а ја се правим да не видим и не разумем, јер ме то ич не интересује). Разуме се да сам скренула поглед сместа, као да се ништа није догодило, и, сва насмејана и раздрагана (увек сам таква од сунца), посветила разговору с другарицом (осећајући све време како ме незнанци радознало погледима салећу... а ја баш никог да гледам нећу).
И по главном граду морала сам да избегавам погледе које нисам желела. Морам то да напоменем: кад се и обучем изазовно, ја то не чиним да би непознатим мушкарци балавили (фууј) за мном као бебе (оне што не верују у делотворност огрлица од ћилибара) којима ничу зуби; дотерујем се због себе (добро, можда и због Јед(и)нога, али ви то не можете знати), облачим се како волим и како мени прија.
Сва срећа да имадох ооогромну торбу, којом сам могла да заклоним изрез на В, онда кад су очи љигаваца биле упорно насртљиве. Један је (док сам с другарицом чекала аутобус којим ће она путовати неколико сати до своје куће) обилазио око мене, отворено зурећи, ко мачка око сланине.
Још једном сам торбу благо придигла и руком стисла уза се. Е, жалим случај, мноме нико неће омастити брке (а вала не дам ни да очи пари)!
Још једном сам торбу благо придигла и руком стисла уза се. Е, жалим случај, мноме нико неће омастити брке (а вала не дам ни да очи пари)!
Нема коментара:
Постави коментар