Против крајпуташа и пластичног цвећа

Ако ме икад звекне брзи воз или шлепер (у, ала сам амбициозна, а можда би то могао бити и неки помахнитали трабант), преклињем (а и упозоравам) родбину да ми не подиже крајпуташе уз путеве и пруге (можда би требало рећи крајПРУГаше). Разумем бол ожалошћених, али не видим разлог да се душа врзма око места на којем је напустила тело; или ће се мувати тамо где тело почива или, вероватније и паметније, на местима где је била срећна. Што рече мој покојни професор филозофије: док су некад такви споменици подизани погинулим ратницима, у Србији је да ти име уклешу на једном довољно да страдаш у саобраћајки. /Онај средњовековни мото, латинска изрека memento mori не мора ми се баш набијати на нос дуж целог ауто-пута и заклањати ми поглед на цветне ливаде и помисао на ону другу, мени дражу, латинску изреку: "carpe diem"./
Такође молим да ми на гробу никако не постављају (ма колико за тим владала општа помама) пластичне вазе (све и да су зелене) и вештачко цвеће. Додуше, то би могао бити добар разлог да васкрснем и све им скршим на гомилу (а вазе и цвеће понајпре).