четвртак, 23. октобар 2014.

Прашина и политика

Управо бејах изашла из градског аутобуса код Карађорђевог парка, па седох на прву клупу, да одморим и промислим шта ћу и куда ћу. Поглед ми нехотице паде на човека који се пропињао са задње стране аутобуса, не би ли, пре него што аутобус крене, у дебелој прашини успео да испише што је наумио.
Боже, матор човек (излапео) помислих, шта ли то шврља, кад му је толико стало да заврши. Таман кад возач нагази квачило, у прашини искрсну СРС. /За добрим коњем прашина се диже; лош, изгледа, у прашини мора да се потпише./ Веома сам се изненадила. Зар је то још увек неки битан фактор? (Скроз сам неинформисана, или пак незаинтересована.) Бус оде, а оде и човек у озбиљним годинама, с наочарима, једва видно осмехнут, због свог политичког успеха. Ја остадох чудом да се чудим.
Врло оригиналан начин рекламирања. Дај боже да су они задужени за прање аутобуса симпатизери ма које друге странке (мале су шансе да су ванстраначке личности, од тога нема леба, или леба има, али не и уз леба), па да стакла бесно избришу (ето повода да прозорима, а и путницима, сване), ни трунка подлоге за поли
тичке обмане да не остане.Какве прљаве послове мора човек да обавља у име странке, која га срећом брзо научи и да од свега "пере руке".

Нема коментара:

Постави коментар