Изгледаш свеже (у тим бојама), рече ми једна љубазна девојка јутрос. /А јуче се контролорка помно загледала у моју месечну карту, па ми потом рече: како сте млађи на слици, извините. (Шта је мислила, да сам карту некоме мазнула, да се возим за мале паре?) Па наравно да сам млађа: слика ми је из прошлог октобра, а ја из прошлог века. Сликала сам се у једном кафићу надомак Рашке, одморна, опуштена, пуна лепих утисака, једног лепог и топлог јесењег дана... А види ме сад: легла после поноћи, једва заспала ко зна кад, устала у рано јутро, јурим ко без главе и треба аутобусом да се клацкам сат времена до главног града... Сем тога, месецима сам уморна и неиспавана, рано је јутро, подочњаци дошли до изражаја. Мислим, бар се надам да ситуација није озбиљнија, тј. да не изгледам ја у природи старије, но на слици млађе./
Можда изгледам (зелена и розе и у мени самој буде радост), али се осећам као Ана Карењина (ко да ме је прегазио брзи воз).

Потом у аутобусу и једну госпођу задивише (не први пут) боје моје одеће: како си се лепо обукла! Контролорка овог пута није имала примедби (можда смо слика и ја преко ноћи постале вршњакиње).