Kad je onomad pop svetio vodicu, rekao da će sveštanje žita i kolača biti organizoano na pola sata, počev od šest.
Kaže: - Dođeš, očitamo i možeš kući, šta ćemo kad je takva situacija. A posle će u osam služba (i najuporniji, koji se opiru zdravstvenim preporukama, teoretičari zavere).
I odemo moj bratić i ja u šest. Varošica još obvijena sumrakom, tek se budi i proteže, gore ulične svetiljke... Nikad mi odlazak u crkvu nije bio draži.
U crkvi: tata i dva svata, tj. sveštenik i nas petoro-šestoro ranoranilaca. Kad uze onaj kolač da vrtimo, ja pomislih: valjda će ono ljubljenje preskočiti! Međutim, kako dođe do onog "Hristos posredi nas", on kroz (crnu) masku cmoknu ćoše kolača i meni pruži drugo. I tako tri puta. On ljubi ko devojku na prvom sastanku, a ja usne prislonih samo kobajagi, ne verujući svojim očima.
Dolazimo u zoru, raspoređeni na pola sata, nosimo maske, držimo distancu, a ljubimo hleb. Ljubimo. Hleb. Usred pandemije. (To ljubljenje je i inače nehigijenski.)
Нема коментара:
Постави коментар