U Valjevu sam poslednji put bila pre nešto manje od deset godina, na dan njihove svadbe. Divni ljudi i domaćini, opušteni, kao da nemaju pametnijeg posla, zadržali su me i narednog dana. Pa su mi pokazali nekoliko turistima najzanimljivijh mesta: Tešnjarsku ulicu, Lovački dom... I svugde su, kao i uvek, bili izuzetni vodiči, puni korisnih i zanimljivih informacija.

Nekako ne beše više prilike da ih opet posetim (pogotovo što tamo nisu ni živeli i radili). Kako sam danas bila sprečena da se oprostim, pretpostavljam da ću prisustvovati nekom od predstojećih pomena.

Ali Valjevo više nikad neće biti isto. Ništa neće biti isto u svetu u kojem je jedno biće prerano i tako tragično ostalo bez drugog, s kojim se neizmerno volelo.